Večna promena

Chapter 12. - Prisoner

Natalie's POV

Ogromna jeza me prođe zbog prizora ispred. Mislila sam da ovo ovde sigurno neću zateći, i da ćemo se naći u podrumu sa stvarčicama koje se obično nalaze u podrumumu, ali ovo ne.

Ispred nas se opet stvore bele iskrice koje mi se sada više i ne sviđaju onoliko koliko su mi se i pre sviđale. Ovog puta se pojavi lik neke žene ali nešto slično hologramu.

„Ko si ti?", upitam sva namrštena ali tek kada počne pričati shvatim da je ovo poruka i da sam bez veze postavljala pitanje.

„Kao što i možete primetiti ovo nije običan podrum, ovo je mnogo više od običnog. Osmišljeno da bi vam pomoglo u vašem zadatku. Imate po jednog ptedstavnika svake vrste tamne strane tako da ćete dosta toga saznati tako što ćete ih proučavati. Niko ne sme pobeći, i kada se premestite na drugu destinaciju morate ih sve eliminisati." , završi i nestane isto onako kako se i pojavila.

Šokirano pogledam u Harija koji mene isto tako gleda. Ne verunem, šta me još neće snaći. Bolje pogledam prostor u kome se nalazimo. Mnogo ćelija i neprijatni mirisi su svuda.

Na svakoj ćeliji se nalazi tablica sa napisanom vrstom stvorenja na njoj. Pogledom počnem prelaziti po njima čitajući reči koje nikada u životu nisam čula.

Zastanem ispred ćelije sa natpisom „Nitrikus" te pogledam unutra. U čošku se nalazila neka mala plava sklupčana stvarčica. Priđem malo bliže te taj stvor odjednom stane sasvim do rešetaka šta me na smrt preplaši i moram priznati više se nije ĉinio tako mali.

Boio je odvratan demon sa rogovima i jako crvenim očima koje su me gledale tako gladno i žedno. Izgledalo je kao da će svake sekunde skočiti na mene i zaklati me.

Brže bolje se sklonim od njega i približim se Hariju koji je stajao ispred jedne ćelije i gledao unutra. Pogledam u tablu i ugledam „Vampir" te me ta ćelija jako zainteresuje pa i ja počnem gledati unutra.

Prelepa crnokosa devojka plavih očiju i bledog tena je sedela odmah do rešetaka i gledala nas očima boje okeana koje su bile potpuno prazne.

„Znači vi ste te slavne vođe?", upita nas kezeći se i pokazujuči velike očnjake. Ismeva nam se a i ne zna da je možemo istog trenutka spaliti jednim pogledom.

„Mislim da trenutno nisi u poziciji za ismevanje drugih, a pogotovo nas koji te mogu ubiti jednim pogledom.", odgovorim joj skroz ravnodušno govoreći istinu.

Nasmeje se preko volje ali cinički te mi odgovori: „Jao kako si mi ti opasna curica, samo malo ružna i glupa, da nisam iza ovih rešetaka i ovako slaba za sekundu bih te rastrgla na komadiće."

Iako mi je pretila vampirica njene reči me uopšte nisu uplašile, jer sudeći po onoj knjizi koju sam čitala ne bih ni trebala da je se plašim. Knjiga. Kako sam na nju mogla da zaboravim. Mislim da sam je spakovala, sigurno ću je naći, ali kada izađem odavde.

„Zašto vam ne mogu uči u glave", nekako iznervirano promrmlja u bradu te se oboje nasmejemo na njenu reakciju. „Srećice moja moraćeš ti još dosta da učiš. Hajmo Hari, ona je dosadna", kažem Hariju i povučem ga ka drugim ćelijama usput e bezobrazno nasmejavši maloj umišljenoj i brbljivoj vampirici.

Ne znam zašto ali mi je sve ovo jako zanimljivo. Vampiri, vukodlaci, demoni, veštice, sve ovo se čini toliko nestvarno, ali isto toliko i stvarno.

Prošli smo dosta ćelija sa svakakvim stvorenjima ali na kraju u poslednjoj ćeliji se nalazilo nešto što nije zaudaralo te i Hariju i meni privuklo pažnju.

Uočim dugme pored ćelije te ga pritisnem i svetlo se upali unutra. Unutra se nalazio dečko naših godina sa smeđom kosom i zelen očima koje su nas iznenađeno gledale. Malo priđemo ćeliji i krila nam se automatski pojave te me mala bol u glavi malo omete i skrenem pogled sa zelenog para očiju.