Večna promena

Season 2. Chapter 37. - 600 Years

Harry's POV

„Nail, nešto, bilo šta?" Skrenem na sekund pogled na njega te odmahne glavom i dalje gledajući ispred sebe.

Protrljam oči te se opet usresredim na monitore za koje sam zadužen. Ispred nas na monitorima su bile ulice Rima i koliko god mi se grad pre činio lepim sada samo želim da nestane.

Stvarno ne znam kako bih uspeo da pratim sve ovo da nemam ojačana čula a i kada bi sada neko viknuo ili proizveo malo jaču buku mislim da bi mi bubne opne pukle zbog osetljivosti.

Začujem otvaranje vrata te dosta koraka koji su bili sve glesniji i glasniji što je značilo da se približavaju. Za nekoliko sekundi vrata podruma se otvore i unutra uđe deveroro zbunjenih momaka i devojaka.

„Znači tu ste vas dvojica provodili vreme celih mesec dana? U podrumu?" Posle nekoliko trenutaka tišine prvi se oglasi Luis sa osuđujućim ali ujedno i jako radoznalim tonom glasa i pogledom.

Pogledam u Naila koji je već gledao u mene sa nekakvim nedefinisanim pogledom. Verovatno je bio srećan jer će sada biti zadužen za manje monitora i biće mu lakše ali ja nisam hteo da sada saznaju. Mislim, sigurno bih im rekao za nekoliko dana, dao bih im još malo vremena ali sada nema veze.

„Šta to radite? Da li je to Italija? Rim?" Posle Luisa Eli počne sa pitanjima gledajući u monitore.

„Hajde Hari, ne želim ja da im objašnjavam, ovo je tvoja ideja", Nail me značajno pogleda pogledom koji je govorio: "tvoja ideja, ne moja".

Ustanem te im priđem nekoliko koraka pročistivši grlo. „Pre oko mesec dana sam sa Nailom došao na ideju da, znate, pošto je on dobar sa računarima i tim stvarima poveže ove monitore sa kamerama širom sveta koje se nalaze u svakom gradu u kom smo bili." Zastanem te nervozno prođem rukom kroz kosu.

„Mesec dana ste ovo radili, zašto Hari?" Liam rukama pokaže na monitore te ih spusti nekako razočarano me gledajući.

„Jer je to jedino što mogu da uradim Liam, očajan sam. Ne želim da sedim skrštenih ruku znajući da me se ne seća i da je sa onim odvratnim likovima. Osećam odgovornost, nedoataje mi, sve vreme sam bio u zabludi, mislio sam da me gleda samo kao prijatelja i tako sam se ponašao dok je ona bila zaljubljena u mene i mislila isto ono što sam ja. Kako bi se ti osećao da se isto dogodilo sa Sof? Ja ću nastaviti sa ovime i niko me neće sprečiti u tome a ako želite da mi pomoglete neću vam braniti a ako ne želite slobodni ste." Iznervirano se okrenem ka monitorima i nastavim pažljivo pratiti isto onako kako sam pratio i pre nego što su došli.

„Hari.." Okrenem se na Selin glas te ih ugledam na istom mestu kako me gledaju tužnim pogledom. „Znaš da na nas uvek možeš da računaš?" Klimnem glavom te mi priđe nekoliko koraka.

„Pa zašto nam onda nisi odmah rekao? Zašto ste Nail i ti bili sami ovde mesec dana?" Opet me počne razočarano gledati te se promeškoljim u mestu.

„Jer sam hteo da vam dam vremena. Hteo sam da se odmorite od svega, od zadatka i od znaš već.. nedavnih dešavanja", odgovorim šireći ruke prema njima. „I onako bih vam rekao za nekoliko dana", promrmljam sam za sebe ali znam da su odlično čuli šta sam rekao.

„Dobro onda šefe, šta sada radimo?" Salutira mi sa smeškom izazovši jedan meni. „Šefe, sviđa mi se to", dodam sa zamišljenim smeškom te se i ostali nasmeju. „Nemoj se uobraziti", Nail doda i dalje ne skretavši pogled.

„Ćuti ti, čim prigusti odmah 'Hari tvoja je ideja", ućutkam ga imitirajući njegov glas te se ostali opet nasmeju. „Vojno!" Okrenem se ka njima te se uozbilje i stanu u horizontalni red terajući me opet na smeh.