Večna promena

Chapter 15. - Trip

Natalie's POV

Sedimo u dnevnoj i kao i svakog popodneva gledamo neki film. Ovog puta sam se izborila za horor te su mi momci ustupili mesto na fotelji, budale moje.

Iako sam fizički tu, psihički sam ko zna gde. Mislim o tome kako je moj žuvot postao jedno dobro sra*e i kako nikada neću biti normalna devojka. Nikada nisam želela ni u čemu biti posebna, a gledaj me sada, ubijam vampire.

Odjednom svi vrisnu te skocim i kokice mi se rasture po podu. Odjednom se pocnu jako smejati te ih ljuto pogledam. "Niste normalni, mogla sam infarkt dobiti.", pokušam biti ljuta ali se na kraju nasmejem.

"I onako nisi ni gledala film koji se upravo završio i nismo videli kraj zbog tebe.", malo ljuto mi odgovori Lui na sta mu se samo isplezim i sednem nazad na fotelju koja je bila pretrpana kokicama ali me nije bilo briga.

Prošlo je dva dana od kako smo Hari i ja "delovali" i jedino što smo radili je to što smo išli u školu, radili ovo što smo radili pre nekoliko minuta i išli u teretanu.

Situacija se smirila, i niko ne pominje ništa o zadatku, kao da smo sasvim normalni srednjoškolci kojima je sve u životu lepo i to me nervira. Moramo početi, jednostavno moramo. Hari i ja smo bili toliko slabi i glupi da smo oboje za malo poginuli, ne zelim da se to desi i ostalima baš zbog toga moramo početi.

"Nat da li nas slušaš?", upita me Džas te svoj odsutni pogled skrenem na njega. Odmahnem glavom pokazujuci im koliko sam zbunjena i odsutna te ih zamolim da ponove.

"Pa rešili smo da uradimo ono sto ste uradili Hari i ti.", malo bolje zagledam Eli koja završi rečenicu i pogleda sve ostale. Ovo je jedan korak više i hvala Bogu da nisam morala ja sve opet spominjati. Nekako mi se cini da smo opet na početku i da većinu ozbiljnih razgovora moram zapocinjati ja i tada mi je jako neugodno i ne znam šta da kažem.

"Stvarno?", odgovorim pitanjem iznenađenim i sumljičavim glasom te me svi ozbiljno i prekorno pogledaju te shvatim da su stvarno ozbiljni sto se jako retko dešava.

"Pa ko je i šta mislio da uradi?", odmah pređem na stvar te se udobnije smestim u koznu fotelju stresuvši nekoliko kokica s nogu i ozbiljno ih sve pogledam. Nail se promeskolji ie krene govoriti: "Pa Eli i ja smo na času fizike i engleskog posmatrali dve vampirice koje mi se čine kao dobra meta.", nekako nesigurno zavrsi recenicu i skrene pogled na Eli koja je takode bila malo nervozna.

"Uredu jeste li saznali nešto o njima, bilo sta, neko mesto na kome će se naći?", ovog puta ih upita Hari koji je sve vreme ćutao i pažljivo slušao sve što su govorili te sam skoro i zaboravila da je uopšte ovde jer je sedeo kao kip.

"Jesmo, naći će se u jednoj maloj zabačenoj ulici oko jedanaest večeras.", odgovori mi Eli ponosno dok Ni prevrne ocima i ja se blago nasmejem, stvoreni su jedno za drugo, to se definitivno može reći za njih dvoje.

Osmeh mi nestane sa lica kad se setim prizora koji mi ne izlazi iz glave. Za nas su bili jaki, kako će biti njima? Mi smo dobili onakve batine, kakve će oni dobiti? Odjednom poželim da oni ne moraju to raditi, ali je to nemoguće.

„Uredu, ali ne možete ići samo vas dvoje, neka još jedan par pođe sa vama.", doda Hari gledajući saosećajno u mene te mu zahvalno klimnem glavom i blago se nasmešim. Da sam znala da će ovako biti nikada se ne bih bunila oko ulaženja u misli jer ne znam šta bih sada rekla.

"Ko bi hteo da ide? Ali ne zaboravite gde idete, videli ste kako smo Hari i ja prošli.", nadovezem se na Harijevu rečenicu te me svi pazljivo saslušaju. Nekoliko trenutaka su svi ćutali sve dok Džas nije progovorio.

"Ako se Sel slaže ja bih hteo da pođemo nas dvoje.", kaze te pogleda u Sel koja se kratko nasmesi i klimne glavom. "Hari i ja ćemo krenuti sa vama ali ćemo vas čekati u autu ako vam bilo kakva pomoć bude trebala.", dodam te pogledam u Harija koji samo klimne glavom.