Večna promena

Chapter 26. - Practicing Part 2

Natalie's POV

„Nat hajde ustaj, doručak je spreman. Posle moramo ići da vežbamo." Začujem kucanje na vratima i Elin glas te prostenjem. Iako samo spavam opet sam umorna, stvarno ne znam šta se dešava samnom.

Ustanem te pospremim krevet i poređam šarene jastuke. Podignem roletne i otvorim vrata terase pustivši svetlo i svež vazduh u sobu. Protegnem se i zevnem te pustim kosu iz punđe.

Uđem u kupatilo te se umijem i operem zube. Neću se tuširati sada, posle vežbanja ću i onako ću posle opet spavati. Kosu pročešljam i zavežem je u rep. Obučem sportski šorc i top te ponesem peškir. Juče smo iznenada otišli, danas ću se pripremiti.

Izađem iz sobe te siđem u kuhinju. Zateknem ih sve za stolom te se nasmešim i svima poželim dobro jutro. Odavno nismo doručkovali svi zajedno, obično smo doručkovali kako kad ko ustane.

Sednem za slobodno mesto te u tanjiru ugledam špagete, odlično. Sipam sos te počnem jesti uživajući u ukusu. Za stolom je bila tišina, samo se čulo mnjackanje iako tišina nije bila toliko neugodna rešim da je prekinem, ipak nisam navikla da ćute.

„Šta ste radili juče od kad sam otišla", upitam ih zvonkim glasom. Jako sam raspoložena iako ne znam razlog tome. Možda zato što mi je jutro lepo počelo i zato što me je neko poštedeo spremanja doručka.

„Pa uglavnom smo vežbali na vrećama dok su devojke učile korake, ti šta si radila", Nail mi odgovori i dalje pospanim glasom. Ne krivim ga, vežbao je od tri sata do devet sa nekoliko desetominutnih odmora što je ipak ništa naspram ovog.

„Ja sam spavala i probudila sam se kada ste vi došli", odgovorim mu sa osmehom te se isplezim. Prostrelja me pogledom te mu se nevino nasmešim. Nisam ja kriva što sam u boljoj formi pa je morao da vežba više od mene.

Opet nastane tišina koju ne prekinem. Svi su umorni zbog jučerašnjeg dana pa najverovatnije ne žele da pričaju ili nemaju snage.

Kad svi završimo sa jelom pokupim tanjire i stavim ih u mašinu za pranje posuđa. Iz frižidera uzmem flašicu hladne vode i pokupim peškir koji sam ostavila na stolici te potrčim ka drugoj zgradi.

Siđem stepenicama te otvorim vrata, uđem u podrum i odmah zatim u prostoriju sa boksaškim vrećama i ringom. Počnem se zagrevati te stavim rukavice i počnem udarati u jednu vreću.

Poskočim nekoliko puta te udarim desnom, pa levom, pa opet desnom rukom i na kraju nogom. „Uredu dođite svi ovamo!" Prostorijom se prelomi Majkov gromki glas te svi stanemo sa našim radnjama i uradimo onako kako je rekao.

Okupimo se ispred njih dvoje te ih upitno i sa dosta pažnje pogledamo. Ko bi rekao da možemo da budemo ovako pažljivi kada se radi o nekim stvarima.

„Hari i Liam u ring, ostali mogu da gledaju", kaže te Hari i Liam uzmu rukavice i uđu u ring kako je i rekao. Neće se valjda mnogo povrediti? Ne naravno da neće.

„Počnite!" Na Majkov znak se okrenu jedan prema drugom i počnu poskakivati i kretati se u krug. Rešim da ovo neću gledati te vratim rukavice na ruke i okrenem im leđa.

Neću da ih gledam kako udaraju i povređuju jedan drugog. Poskočim nekoliko puta te udarim vreću obema rukama i sačekam da se smiri pa ponovim prethodni postupak.

Začujem udarce ali ne želim da se okrenem. Neću ih gledati, neću. Ne želim da Harija vidim povređenog, ne želim da se ona noć posle naše prve akcije ikada više ponovi i da ga ikad više vidim ranjenog.

„Dobro, dosta je bilo, hajde sad devojke. Sofija i Natali hajde u ring." Na spomen mog imena se automatski okrenem ka njima i ugledam Harija i Liama kako izlaze iz ringa i Sof ulazi.