Večna promena

Season 2. Chapter 35. - Theatrics

Daniel's POV

„Konačno, ni sekundu više ne mogu da se smejem Skotovim glupim vicevima", Džon se požali odmah čim je Natali izašla iz prostorije i svi osmesi nestanu i vrate se u isto stanje u kom su bili dok Natali nije ušla.

„Misliš da je meni bilo lako", Skot mu odgovori kroz uzdah prevrćući očima. Mislim da su se danas ismejali više nego što su ukupno za celih petsto godina života.

„Daniele dokle ćemo ovako", Džon me upitno pogleda žaleći se. Zar im je toliko teško da se ponašaju kao normalni momci i devojke? Očigledno da jeste jer se žale sve vreme.

„Sve dok joj se um ne sredi i opet je opčinim." Svi se namršte na moj odgovor te pričistim grlo uzvrativši im ljutim pogledom.

„Zašto ovo uopšte radiš", opet me upita te ga malo iznenađeno pogledam ali odmah vratim neutralan iztaz lica. „Zato što ja tako želim", odgovorim mu sasvim ravnodušno podižući obrve.

„A zašto to želiš? Zašto ih nismo sve ubili i nastavili sa svojim poslovima?" Opet mi postavi pitanje te osetim bes. Iako je on moja desna ruka ne može ovako da razgovara samnim.

„Tebi neću da se pravdam kao ni nikom od vas." Prosiktam kroz zube te ustanem sa fotelje pogledavši dobro svakog od njih. „Kao ni vama. Ne želim nikakva uznemiravanja danas", dodam te ljut brzim korakom izađem i krenem ka kancelariji.

Ko misle da su pa da onako pričaju samnom i sumljaju u moje odluke? Iako ostali nisu ništa rekli dobro sam video da ih jako zanimaju odgovori na Džonova pitanja.

Jako su me iznervirali i jedva se suzdržavam od besa. Zalupim vratima kancelarije te brzim koracima dođem do staklenog ormara i izvadim bocu viskija. Sipam u čašu i ispijem na eks. Dospem još jednu koju takođe odmah popijem te opet sipam.

Iako se nisam mogao napiti viski me je uvek smirivao. Spašavao me je svih problema i izliva besa koji bi mogli nekog usmrtiti te je bio magično rešenje.

Nakon još nekoliko čaša sam osetio kako mi mišići popuštaju i disanje se smiruje. Dospem još jednu čašu te stanem ispred prozora gledajući u grad.

Kiša je još sipila ali se videlo da će možda već sutra biti malo vedrije vreme. Iako su u toku bili poslednji dani oktobra i jesen je uveliko počela nekako mi je više odgovarala zima.

Bez obzira na to što je hladno uvek sam obožavao zimu. Tada je sve bilo crno-belo izuzev za vreme Božića kada me je glava bolela od šarenih lampica i ukrasa.

Ispijem preostalu tečnost uz čaše te je spustim na radni sto naslanjajući se na njega. Ne znam šta da radima sa njom. Ne mogu je opčiniti da me zavoli. Opčinjavanjem možeš samo brisati pamćenja i upsavljati ljubima a ne njihovim osećanjima. Ne mogu je opčiniti da me zavoli ali to ne znači da neću uraditi sve što mogu da se to ostvari.

Brzim koracima izađem iz kancelarije te se popnem stepenicama do potkrovlja i pokucam na vrata. „Natali ja sam, Danijel", kažem malo glasnije te začujem nekakvo pomeranje iza vrata.

„Momenat!" Začujem još šuškanja i pomeranja te sve utihne. „Napred", oped dovikne te otvorim vrata i zakoračim u prostoriju.

Ugledqm je pored kreveta kako me nervozno gleda te se nasmešim. Sada ću joj reći sve u vezi mog posla i mene i opčiniti je da bude uredu sa tim. Ne mogu više trpeti prigovaranja ostalih.