Večna promena

Season 2. Chapter 33. - New Diary

Natalie's POV

Probudi me kucanje na vratima i nekakav klik te se uspravim u sedeći položaj trljajući usnule oči. Ko li je sada? Sigurno je to onaj dečko, moram se izviniti na mom nepristojnom ponašanju i zbog toga što sam zaspala. On mi pruži prenoćište a je zaspim u autu još me je morao nositi do kreveta. Natali šta se dogodilo sa tobom?

„Napred", kad se uverim da sam u normalnom stanju izgovorim. Vrata se otvore i u sobu uđe momak od sinoć blago se smešeći. „Hvala ti na svemu samo da se malo dovedem u red i idem odmah", zahvalim se te klimne glavom ali osmeh nestane čim izgovorim zadnji deo.

Šta je bilo sada ovo? „Zar se ne sećaš? Rekao sam ti da možeš da ostaneš koliko želiš, ne moraš se brinuti oko toga." Namrštim se gledajući ga. Kako sada? Ne sećam se da je to rekao.

„Ne sećam se da si to rekao", izgovorim misli naglas te se blago namršti skupivši obrve ali mu lice poprimi zabrinut izgled. „Mora da si zbog stresa od svađe sa tvojim ocem zaboravila. Ne brini se, sada ti kažem možeš da ostaneš koliko želiš", zabrinuto kaže smešeći se te odmahnem glavom.

Previše je učinio za mene, ne mogu mu sada živeti na grbači. Moram se osamostaliti, imam devetnaest godina, ne mogu doživotno živeti i zavisiti od nekog. „Ne želim da zvučim nepristojno ali već si dosta uradio za mene.." „Ostaćeš ovde i živećeš samnom", prekine me te mi se približi gledajući me tačno u oči. Moram uraditi kako kaže.

„Ostaću ovde i živeću sa tobom", ponovim njegove reči uz klimanje glavom te se nasmeši i trepnem nekoliko puta.

„Da li negde mogu naći odeću pošto nisam ponela ništa sa sobom?" Postiđeno spustim glavu. Na šta sam spala.

„Naravno sigurno će ti odgovarati odeća od neke devojke", odgovori mi sa smeškom te izađe ostavljajući me samu.

Kako sam uopšte dospela u ovo špiunsko odelo? Nema veze, sigurno sam se previše uživela u ulogu 'bežanja od kuće'. Od koga će uzeti odeću? Od devojaka. Koliko li to devojaka živi ovde?

Zašto se uopšte zanimam tim stvarima, to nije moj posao a ni moja briga, trebam da budem zadovoljna što me je uopšte primio u kuću.

Začujem otvaranje vrata te se okrenem ka njima. U sobu opet uđe dečko od malo pre samo sa odećom u rukama. Nasmeši se te mi je pruži, uzvratim smešak te je uzmem.

„Uzgled ako si zaboravila ja sam Daniel." Blago pocrvenim zbog njegovih reči te začujem kikot. „Ja sam.." „Znam Natali, ja se sećam", prekine me te se još više zacrvenim.

Zašto ovako reagujem, on je samo ljubazan prema meni a ja se crvenim na svaku njegovu izgovorenu reč. Nešto samnom stvarno nije u redu.

„Idem ja sada, ako ti bilo šta bude trebalo slobodno siđi dole i pitaj bilo koga", kaže pročistivši grlo te izađe iz sobe kao odgovor dobivši moje klimanje glavom.

Pogledom potražim kupatilo te ugledam vrata. Uđem unutra te nekako uspem da otkopčam rajfešlus odela i skinem ga. Spakujem ga te obavim jutarnju higijenu.

Kad završim uzmem odeću koju mi je doneo i navučem crne helanke i sivi duks na sebe. Pročešljam kosu te izađem iz kupatila i u sobi zateknem pet devojaka kako gledaju u mene.

Nasmešim se pokušavajući da ublažim neugodnost koju sam osećala te donekle uspem u tome. Dve plavuše, crnka i dve brinete su me odmeravale od glave do pete te mi je opet bilo jako neugodno.

Izgleda da ovde živi ipak dosta devojaka. „Hej", prekinem tišinu koja je bila i suviše neugodna te se trgnu na moj glas i pogledaju me u lice.