Večna promena

Season 2. Chapter 59. - Game Is Over

Natalie's POV

Isključim tuš i ogrnem telo peškirom. Izađem iz kupatila te sednem ne krevet i počnem mazati mlaeko za telo. Malo po malo mi je pogled išao ka satu na noćnom ormariću. Minuti su prolazili tako brzo a ipak tako sporo. Od kad sam došla sve što radim radim tako sporo, ne želim da uđem u auto i dođem do kluba. Ne želim da ga pitam jer se i suviše plašim odgovora koji bi mi mogao dati.

Obučem donji veš i otvorim ormar. Pogledom počnem prelaziti po haljinici koja je spremna, ispeglana čekala na ofingeru. Nisam večeras raspoložena za haljinu, tačnije nikada nisam, nosim ih samo kada moram. A to moram ustvari znači kada mi Džesija zapreti smrću. Ma baš me je briga, nosiću ono što želim.

Za oko mi zapadnu uske, crne farmerice i odmah ih položim na krevet a onda odmah zatim i belu, ptovidnu košuljicu bez rukava sa crnom kragnom. Pored položim i crne kožne štikle i istu takvu torbicu. Nije loše za devojku koju svet mode uopšte ne zanima.

Ogrnem bade mantil i sednem ispred ogledala. Valjda neću izgledati kao klovn ako se sama našminkam mada sam nadarena za slikanje valjda će to nešto pomoći.

Nanesem malo korektora čisto da prekrijem podočnjake a onda popravim obrve i izvučem ajlajner, približno jednako na oba oka i jako sam ponosna na sebe. Stavim maskaru a onda počnem sa rasčešljavanjem kose da bih je ispeglala jer ovako čupava sigurno nigde ne idem.

Kada sam završila i sa peglanjem obučem ono što sam spremila i tek onda shvatim koliko sam se zadržala oko peglanja. Brzo u torbicu stavim dnevnike i novac za taksi do aerodroma za svaki slučaj.

Obučem crnu, kožnu jaknu, našpricam prvi prfem koji ugledam i površno nanesem roze sjaj na usne. Za kraj se na brzinu ogledam u ogledalu proveravajući da li je sve na mestu a kada sam se uverila da je sve tu bacim poslednji pogled na sobu u kojoj sam provela skoro šest meseci. Valjda ću se večeras vratiti i leći u isti ovaj krevet.

Za oko mi zapadne moj telefon na radnom stolu. Neću ga poneti. Mogu izdržati jedno veče bez njega a i ako odem ne želim da čitam bilo kakve Danielove poruke i prazne priče. Bolje je ovako. Bacim još jednom pogled pre nego što zatvorim vrata a kada ih zatvorim postojim nekoliko trenutaka ispred njih pokušavajući da ih zapamtim ali me u tome ometu glasovi sa prvog sprata i tek tada shvatim da čekaju samo mene i da po prvi put kasnim.

Kad ih ugledam i kada oni mene ugledaju odmah krenu izlaziti iz vile ni ne pozdravljajući me. Verovatno su nervozni jer kao domaćini kasne na bespotrebnu žurku. Da, odlično, divni pravi prijatelji. Samo me zanima kako pre nisam uočila njihove lažne osmehe i arogantno ponašanje. Verovatno sam bila previše zaslepljena Danielom da bih videla bilo šta sem njega.

Otvorim suvozačka vrata Danielovog auta i sednem. Odpuhnem i prekrstim ruke čim vežem sigurnosni pojas. Odmah zadobijem njegovu pažnju i u glavi sama sebi lupim jednu ogromnu šamarčinu.

„Ljubavi šta nije uredu?” Krenemo i on stavi njegovu ruku na moje koleno. Promeškoljim se malo zbog njegovog dodira koji me je na neki čudan način iritirao. Bravo glupačo! Šta ćeš mu sada reći?

„Ne znam, jako sam nervozna a i imam neki loš osećaj u vezi ove večeri”, odgovorim mu praveći zabrinut izraz lica da bi mi poveroao. Klimne glavom sa razumevanjem i ja ostanem zatečena efektom moje glume. Prirodni talenat, nema šta!

„Znam kako ti je, i mene muči nešto celog dana ali brinemo bespotrebno sve će biti u redu.” Pogladi mi koleno i pomeri ruku na menjač da bi promenio brzinu šta ja odmah iskoristim i prekrstim noge. Ne mogu da podnesem njegov dodir, sve je tako lažno i namešteno. Neverovatno je to kako ti neko ili nešto može zgaditi neku osobu i toliko je sniziti u tvojim očima.