Večna promena

Season 2. Chapter 50. - Tortureing

Harry's POV

„Balavci jedni! Kako se samo usuđujete!" Prevrtao sam očima zbog njenog nepodnošljivog glasa. Vrpoljila se i pokušavala na svakakve načine da se oslobodi vatrenih lisica ali su je Džas i Sel sprečavali u svakom pokušaju kontrolisajući vatru.

Svakoako da nije nikako mogla pobeći a i nikako joj ne bih dopustio čak i da pokuša. Samo je bezveze trošila snagu koja joj je trebala sa obzirom koliko su je lisice crpile. Uskoro će samo mirno i malaksalo sedeti i na kraju se možda onesvestiti ili zaspati.

Uzmem dve crne marame te im dobacim pozadi pazeći na put jer sam ipak vozio.

„Jednu preko očiju a jednu preko usta, ne mogu više da je slušam", kažem te ubrzo začujem samo mrmljanje i na kraju samo neujednačeno disanje. Hvala bogu, kokoška jedna. Vidi se da joj je brat, izgleda da im je svako u porodici nepodnošljiv na svoj jedinstven način.

Skrenem u našu ulicu te ubrzo ugledam našu kapiju, otvori se te uđem u dvorište i parkiram blizu druge zgrade. Čim se auto zaustavi začujem mrmljanje ove nepodnošljive kokoške i opet prevrnem očima izlazeći iz auta.

Sačekam da je izvedu te krenemo ka teretani i siđemo stepenicama do podruma. Pre nego što uđemo u podrum stanem te zamislim mračnu prostoriju sa drvenom neudobnom stolicom u njoj i lancima pored. Ne smem da dopustim da vidi bilo šta od naše opreme ili sprava koje koristimo.

Otvorim vrata te ugledam sve isto kao i kada smo otišli a onda se setim da će samo ona videti ono što sam zamislio u glavi. Ipak, iako je sve bilo isto stolica kakvu sam zamislio i lanci pored nje su se ipak nalazili na sredini prostorije. Verovatno su nas sve vreme nadgledali preko kamera.

Uđem zadobivši pažnju svih te dođem do stilice čekajući Džasa i Sel da dovuku ovu bahatu kokošku koja se sve vreme otimala i mrmljala nekakve gluposti.

Posade je na stolicu te je brzo obavijem lancima koje kad zavežem odmah zapalim. Ne bukvalno, već samo površinski. Plamen je bio isti kao i kod lisica samo što je zbog veličine lanaca brže crpio njenu snagu.

Još nekoliko minuta se otimala dok smo je mi bez reči posmatrali a onda je samo stala. I dalje sam mogao da čujem otkucaje srca što znači da je i dalje živa, samo se onesvestila. Šteta.

„Odličan posao! Svi ste bili odlični!" Okrenem de prema momcima i devojkama tako dobijajući njihovu pažnju. Stvarno jesu. Bili su smireni, efikasni, brzi i nisu postavljali previše pitanja.

Posle mojih reči svima se pojave zadovoljni i ponosni osmesi.

„Šta ćemo da radimo sa ovom veštačkom i nakompleksiranom devojkom?" El posebno naglasi ovo devojkom sa glasom koji je naprosto siktao. Izgleda da nije zaboravila njihov prvi ujedno i poslednji susret.

„Ništa posebno, probudićemo je a onda izvući informacije iz nje da bi znali kako da ih uhvatimo na prepad", odgovorim sležući ramenima. To je sve što mi sada pada na pamet a i ne sumljam u devojke jer znam da imaju bujnu maštu kada je neko od tih devojaka u pitanju tako da se ne brinem.

„Kako da je probudimo?" Javi se Luis pokazujući na osvešćenu plavušu na stolici sa povezima na očima i usnama. To je ustvari dobro pitanje, kako da je osvestimo i držimo je u tom stanju kada lanci i dalje crpe energiju.

„Džas, Sel smirite malo vatru, vraćam se za manje od minut", kažem te uđem u skladište i uzmem jednu kofu i natičim je do vrha sa hladnom vodom. Ako ništa barem ću uživati dok ovo budem radio.

Vratim se do momaka i devojaka koji svoj pogled premeste na kofu u mojoj ruci. „Nije fer, ja sam htela to da uradim", Peri se pobuni pokazujućinrukom na mene.