Večna promena

Season 3. Chapter 70 - I Love You

Natalie's POV

Jutro je prošlo burno ali suprotno njemu, podne mi je proteklo u miru. Bilo je stvarno smirujuće čitanje knjige u jednom kišnom danu. A i mogla sam da razbistrim misli i isplaniram svoje daljnje ponašanje. Nije kao da sam olakšala sebi boravak ovde ali ako ovako nastavim više neću ni morati da budem tu.

Uglavnom sve što sam uradila posle razgovora sa Harijem je čitanje. Tako da sam odlučila da malo odmorim oči. Te kad sam odložila knjigu, pokrila se i bila skroz spremna da zaspim neko je pokucao na vrata. Da li svi ljudi imaju nešto protiv mog spavanja i mira?

Uspravim se u sedeći položaj i zbacim pokrivače uz jedno glasno 'napred'. Mislim da sam zvučala malo više iznervirano nego što sam planirala, ali valjda se nije primetilo. Mada možda je tako i bolje jer su verovatno svi čuli  raspravu pa će, na neki način, biti opravdano.

Vrata se otvore i iza njih provire smeđi pramenovi kose.

„Ja sam, Alis, ne znam da li je sigurno da uđem pa bih radije da ne izazivam sudbinu zbog tona tvog glasa.” Uspe da me nasmeje i zakikoćem se po prvi put ne lažno od kad sam ovde. I čim se nasmejem ona uđe zatvarajući vrata za sobom.

„Htela sam da se uverim da li si dobro znaš zbog onog danas.” Priđe te sedne na ivicu kreveta nervozno trljajući rukama o svoje butine.

„Stvarno se toliko čulo?” Napravim neku zbunjenu facu ali se odmah pokajem. Verovatno izgledam kao kreten.

„Da. Mislim nije, ali znaš svi su prisluškivali jer ih je zanimalo.” Zaklima glavom i prevrne očima kao da je to nešto skroz očekivano i očigledno i time mi izmami još jedan osmeh. Šta je sa mnom? Da se nisam nečim nadrogirala? Da li uopšte mogu da se nadrogiram?

„Ne stvarno Nat, da li si dobro?” Uozbilji se i uputi mi osećajan pogled skupljajući obrve. Uozbiljim se i ja i klimnem glavom stvarajući kratku tišinu.

„Mislim, ne, nisam ali svakako je bolje ovako. Krio je jako važnu stvar od mene da bi me zaštitio a na kraju sam ja jedina povređena samo zato što nisam znala. Ne mogu sebi priuštiti takav luksuz da se ponašam kao da se ništa nije dogodilo. Nisam takva osoba.” Potrudim se da zvučim povređeno jer je możda ovo još jedan test. A i verovatno me cela družina sluša pa je dodatan plus, a i ne bih da rizikujem.

„Možda je na neki uvrnuti način ovako bolje.” Skrenem pogled klimajući glavom da bi izgledalo da samu sebe uveravam u to i nekako se opet nateram da pustim neku suzu tu i tamo.

Čim zaplačem ona me zagrli tešeći me i govoreći mi da će sve biti uredu. Mrzim ovu glumu. Zaboraviću da se ponašam normalno ako ovo potraje.

Posle tešenja me pusti iz zagrljaja i ja obrišem suze sa lica.

„Nisam došla samo da vidim kako si, Danie... Ostali su me poslali da te dovedem dole, moramo da vežbamo a i saopštiće nam neku odluku.” Brzo se ispravi ustajući sa kreveta. Krene ka vratima i pre nego što ih zatvori za sobom kaže mi da siđem za pet minuta.

Odahnem od olakšanja i brzo ustanem iz kreveta kad se uverim da je otišla. Samo pročešljam kosu i zavežem je u visok rep. Pogledam se u ogledalo. Naduvene oči, od čitanja, usijan nos i malo čupava kosa. Izgledam kao da sam provela sate plakanja zbog raskida sa dečkom u kog sam 'zaljubljena'. Odlično. Ipak je možda bolje što nisam spavala.