Večna promena

Season 3. Chapter 74. - If It's Ment To Be

Natalie's POV

Kad ponovo otvorim oči nađem se u tamnom i dobro poznatom kupatilu što me još više rastuži.

Iskoristim priliku dok sam u kupatilu pa skinem odeću ostajući u donjem rublju. Nekako skupim svoju divlju i neukrotivu kosu u visok, labav rep i operem ruke. Umijem se nekoliko puta hladnom vodom te uzmem četkicu za zube nanoseći na nju pastu.

Operem zube jedva stojeći na nogama od umora. Nisam ni svesna koliko sam ustvari umorna. Mislim da me svaka kost i mišić u telu bole. Isperem četkicu i ostalu pastu u ustima te se još jednom umijem i na kraju obrišem peškirom. Na brzinu nanesem kremu na lice i izađem iz kupatila spremna da se bacim na krevet.

Obučem dugu majcu i jedva dočekam da se zavučem pod pokrivače. Čim to uradim i protegnem se zahvalim milion puta osobi koja je izmislila krevet. I baš kad zatvorim oči i pokušam da utonem u san shvatim da ne mogu.

Ne mogu da spavam kada će se već danas odigrati sve. Sve za šta smo se spremali više od dve, skoro tri, godine. Možda me već sutra više neće biti. Možda vać sutra neće biti momaka i devojaka. Džasa... Harija.

Možda se danas sve završi. Možda se danas završe naši životi. Možda nikada neću moći da se upišem na koledž, fakultet. Možda nikada neću imati decu, doživeti da upoznam svoje prave roditelje. Možda nas već sutra više neće biti.

Natali! Saberi se! Takve misli neće nikome pomoći, a naročito ne tebi.

Okrenem se na drugu stranu tražeći bolji položaj za san i kao da uspem da ga nađem jer već sledećeg trenutka, čim isključim mozak i misli, utonem u san.

~*~

„Natali. Natali, budi se, krećemo za nekih pola sata. Budi se, treba da se spremiš." Začujem Džesikin glas i osetim njenu ruku na mom ramenu kako ga blago trese. Otvorim oči privikavajući se na svetlost te pogledam u digitalni sat na noćnom ormariću do kreveta koji je pokazivao pola devet. Začudim se jer krećemo ovako kasno ali baš me je briga, barem sam malo duže spavala.

Ustanem u sedeći položdaj dok me je Džesika pratila pogledom, sačekam da me pogleda u oči i iskoristim priliku za nešto što nisam dugo radila.

„Dobro slušaj šta ću te sada pitati. Želim da mi odgovoriš iskreno na sve što te budem pitala jasno?" Osetim vezu i počnem sa opčinjavanjem jer znam da je mogu opčiniti jer je Daniel mogao opčiniti mene.

Blago, sasvim blago klimne glavom fiksirajući pogledom moj.

„Da li je sve ono juče bila laž? Da li je ovo putovanje zamka? Da li si ikome rekla šta se juče dogodilo dok smo ti i ja bile same?" Svako pitanje izgovorim jasno i glasno sve vreme je gledajući u oči.

„Ne, sve što sam juče rekla bila je istina. Putovanje nije nikakva zamka za tebe, Daniel pokušava da namami tvoje prijatelje ali ti znaš za to. Ne nikome nisam rekla ništa." Tihim i mirnim glasom izgovori svaku reč, gotovo kao robot i tad shvatim da je opčinjavanje upalilo, da nije osetila bih bilo kakvu emociju u glasu ovako samo liči na robota, bez ikakvih emocija.

„Uredu, zaboravićeš da se ovaj razgovor dogodio i sad ideš da bih se ja spremila za putovanje." Klimne glavom polako i ja prekinem vezu nakon čega trepne nekoliko puta. Blago se nasmeši i ustane te krene ka vratima.

„Idem ja da se ti spremiš, vidimo se dole." Nasmeši se još jednom pre nego što zatvori vrata o ode.

Izdahnem vazduh i odjednom mi postane mnogo lakše. Jeste da stoji to da su je Liam i Sof proverili ali osećam se mnogo bolje kada sam proverila na stari, dobar način.