Večna promena

Chapter 31. - Last First Kiss

Daniel's POV

„Na žurku stižemo tačno kada postaje zanimljivo, ne možemo stići ranije iz Sidneja. Stižemo tačno oko jedan, dva posle opnoći." Klimnem glavom na Skotove reči te nastavim sa slanjem imejla svim mojim ljudima širom sveta nadajući se da će mi barem jedan odgovoriti.

Ništa, obično bi mi odgovorili najmanje pet minuta najkasnije ali ovog puta ništa. Ovo je tako jadno. Zaklopim laptop te počnem gledati kroz prozor. Sinoć smo odputovali u sidnej da uzmemo novac iz Stivove kuće da ga neko drugi ne bi našao te se sada vraćamo nazad u London.

Trebamo tako uraditi u svim gradovima u kojima sam imao klijente ali nemam vremena. Ne želim da propustim žurku i da se malo opustim, samo mi je krivo što nećemo stići ranije.

Ostali ne zaklapaju i već su dosadili. Sada je podne a po razlici u vremenu u Londonu je oko šest sedam sati popodne. Samo se nadam da kiša neće padati jer mi je počela smetati.

Malo bolje se namestim na sedištu i počnem pokušavati da zaspim i oči mi se počnu sklapati. Imam nekakav osećaj da će ova noć biti bolja nego što očekujem.

Natalie's POV

„Nema mnogo stražara, dvoje na glavnim vratima i jedan ispred vrata sobe u kojoj su devojke", Nail kaže dok smo ga mi ostali pažljivo slušali. Svi klubovi su bili identični baš zato što se svuda radilo o istoj fabrici koja je propala pre jedne decenije i sve zgrade ostale napuštene i kupljene od strane nekih vampira ili ostalih natprirodnih bića.

„Znači zadnja vrata su preko puta onih sa jednim čuvrom i sve što trebamo uraditi je da devojke neprimetno izvedemo iz zgrade i ostavimo u automobilima", nadozezem se te ostali klimnu glavama. Ne znam zašto ovo opet govorimo kada ceć sve znamo ali nema veze.

„Čim uđemo u klub Nail zatvara vrata i počinjemo", Hari se nadoveže na moje reči i svi klimnu glavama. „Sve što kasnije trebamo udaditi je da ostanemo živi i da spalimo zgradu." Opet klimnu glavama te pogled prebace na velik monitor.

Okrenem se ka njemu te ugledam kako momci i devojke uokvirrni crvenim svetlom polako ulaze kroz vrata zgrade. Bilo je oko pola osam i mi smo trebali da obučemo odela i da se spremimo.

Ustanem uzmem odelo i krenem ka svlačionici u teretani. Kad uđem skinem helanke i duks te polako navučem odelo. Obujem se i pročešljam kosu. Zamolim Sel da mi zakopča rajfešlus i izađem.

Sačekamo devojke i Naila koji je gasio monitore te uđemo u automobile po dvoje u jedan jer je bilo oko dvadesetak devojaka a mi ne bi da se mrznemo na kiši koja je sipila čekajući ih da se vrate.

I naravno ja ostanem sa Harijem u njegovom automobilu. Naravno da se ovo desilo ranije ne bih se bunila ali posle jučerašnjeg da ga nazovemo trenutka naši odnosi su poprilično zategnuti iako se ništa nije desilo ali se ipak desilo.

Još uvek mi nije jasno zašto je pokušao da me poljubi, uvek se prema meni ponašao kao prema prijateljici i nikako drugačije dva izuzetka su ta dva pokušaja poljupca.

Sednem na suvozačko sedište te vežem pojas (bezbednost na prvom mestu) i Hari upali auto. Krenemo ka starom Londonu u tišini. Kišica je polako udarala o prozor na kom je bila naslonjena moja glava koja je bila opterećena svakakvim mislima.

„Nat možemo li da razgovaramo?" Okrenem se ka Hariju gledajući ga nekoliko trenutaka pokušavajući da shvatim šta je rekao. „Možemo li to da ostavimo za kasnije kada izađemo iz one rupe", odgovorim mu pitanjem kad shvatim šta me je upitao.

Stvarno mi se neda sada razgovarati ni o čemu, jedina stvar o kojoj razmišljam je plan i onaj loš osećaj od juče koji nije nestao i mislim da će mi glava eksplodirati ako se sada posvađam sa njim, i glava a i srce.