Večna promena

Chapter 24. - Teddy Bear

Natalie's POV

Zašto mi je opet dolazila u san? Zar su moji snovi toliko zanimljivi da ljudi žele samo da šetkaju u njima? Dobro ne ljudi, anđeli, ako se neki mogu tako nazvati.

Ustanem iz kreveta i odem u kupatilo, umijem se i zagledam u ogledalo. Podočnjaci su zauzimali dosta peostora oko mojih očiju dok mi je ten bio skoro iste boje kao i bele pločice na zidu.

Zašto ovi snovi ovako utiču na mene? I posle prvog sna u kome je bila, bila sam isto ovakva, bleda i izmorena, šta mi se događa? Zašto je moj život morao postati ovakvo sranje?

Još jednom se umijem hladnom vodom i nevoliko se vratim u krevet. Tek je tri sata ujutro i strah me je da opet zaspim. Šta ako je Daniel našao način da mi uđe u glavu? Znam da je pokušao na času istorije i da je jako bolelo.

Ne smem da mu dozvolim da na bilo koji način uđe u moj um, ne želim da me pronađe. Znam da njegove namere nisu normalne, on je psihopata. Ko još želi da ulazi u misli jednoj tinejdžerki?

Počnem se okretati po krevetu u pokušaju da nađem odgovarajući položaj. Ovo mi se desi posle svake noćne more ili sna. Totalno se razbudim i posle sate provedem u nalaženju odgovarajućeg položaja.

Konaćno pronađem odgovarajući položaj i zaklopim oči dok su kroz ulicu ispod moje terase prolzili automobili. Začujem nekakav šum ali ne obraćam pažnju, i dalje pokušavam da zaspim.

„Natali", začujem glas devojke iz sna te se sva naježim. Sigurno ću je opet sanjati. „Natali ustani, ovde sam", malo glasnije izgovori te se trgnem i krila se odmah razvuku. Ustanem sa kreveta te pogledam u pravcu iz kog je dolazio glas.

Ugledam je u crvenoj haljini sa krilima u plamenu kako me gleda sa osmehom, ponosom i divljenjem. „Nikol, šta ti radiš ovde", upitam je pokušavajući da smanjim jačinu glasa da me neka od devojaka ne bi čula i došla.

„Zar ne mogu videti moju sestru", upita me sa osmehom te je zaprepašćeno pogledam. Ja nemam sestru, ja imam samo mog brata Džastina, ovo mora da je neka šala.

„Ja nemam sestru, a ni porodicu, ja imam samo mog brata Džastina", kažem odmahivajući glavom dok su mi se oći pune suzama. Odmahne glavom i osmeh joj nestane sa lica.

„Imaš porodicu, a imaš i mene. Otac i majka su mi jedva dozvolili da te vidim ubeđeni da ako me vidiš da ćeš prestati sa zadatkom ali sam ih ipak ubedila i dozvolili su mi." Pogledam je u oči iz kojih je žarila iskrenost i ljubav.

Kako me može voleti kada me je u životu videla tri puta? Izgleda kao da je naših godina, ali mislim da je starija od nas dvoje. „Mogu li da te zagrlim", ulita me sa očima koje su sijale od nakupljenih suza. Ne mogu je odbiti, vidi se da ne laže, iskrenost u njenim očima mi neda da mislim da laže.

Klimnem glavom i u sledećem trenutku osetim par ruku oko struka kako me stiskaju u jak zagrljaj i kako mi se majica na desnom ramenu kvasi od njenih suza. Ne laže.

Uzvratim zagrljaj te osetim peckanje u očima i ubrzo suzu kako se sliva niz obraz. Ne znam zašto plačem, ne mogu je odmah prihvatiti kao sestru, ne mogu je gledati kao sestru, treba mi vremena.

Odvojim se od nje te je pogledam u uplakane smeđe oči, iste kao Džasove i moje. „Treba mi vremena", kažem te klimne glavom. „Molim te da mi ne dolaziš u snove, ovako je uredu", opet kažem te opet klimne glavom.

„Kad god ti bude trebao neko za razgovor znaš da sam uvek tu, samo pomisli na mene i biću tu", kaže sa osmehom i za manje od sekinde nestane, kao da uopšte nije ni bila tu.

Bože, zašto se sve ovo meni dešava? Zar nemam već dovoljno briga i ovako? Vratim se u krevet i za samo nekoliko minuta uz neobjašnjiv mir zaspim.