Večna promena

Chapter 20. - Old Friend

Natalie's POV

„I šta gledamo večeras?", upitam čim uđem u dnevnu zajedno sa Nailom punih ruku dok u sebi molim boga da nije nešto romantično jer ako jeste odmah idem u krevet.

„Ne znamo, Lui neće da nam kaže.", odgovori mi El te odahnem. Čim je Lui birao film onda mora da je ili komedija ili horor što meni u potpunosti odgovara. Klimnem glavom te sednem između Eli i Džasa.

Iako sam izgledala zainteresovano za film moje misli su bile sasvim na drugom mestu. Mislila sam o podrumu, ovog puta mi se čini da je nešto drugačije.

*

Ispostavilo se da je film bio komedija i da sam se na nekim delovima smejala do suza. Uh, baš mi je ovo trebalo. Da se barem na sat vremena osećam kao da vodim normalan i bezbrižan život tinejdžerke.

Mislim da je oko cetiri sata posle podne a meni je užasno dosadno a koliko vidim i ostali se ne zabavljaju ludo. Ustanem te se protegnem jer sam neko vreme sedela na jednom mestu u jednoj pozi i sva se ukočila.

Ostali me upitno pogledaju te rešim da im kažem ono što me kopka još od kad smo bili u biblioteci. „Idem do podruma, imam osećaj da je sada ovde nešto drugačije.", kažem te me malo ozbiljnije pogledaju.

„I hoće li neko samnom?", upitam pogledavši upitno svakog. „I sama znaš da niko osim tebe i Harija ne može ući.", Liam mi odgovori te prevrnem očima. On kao da nije slušao šta sam pre rekla.

„Rekoh, možda je ovog puta nešto drugačije. Ko ide samnom?" Opet svakog dobro pogledam te Hari ustane. „Nema šanse da te pustim da dole ideš sama.", kaže te stane do mene i polako počnu ustajati jedan po jedan.

Pobednički se nasmešim te krenem ka drugoj zgradi. Opet uđemo u teretanu ali ovog puta idemo stepenicama koje vode dole.

Opet ista velika metalna vrata dobro zatvorena koliko vidim. Povučem bravu i otvorim vrata. Unutra je mrak i odavde se ništa ne vidi. Krenem jednim korakom ali me kompjuterski glas zaustavi.

„Dobrodošli nadam se da ćete dobro koristiti sve što se nalazi unutra. Niko osim vas dvanaest ne može i ne sme ući unutra jer sve što se nalazi unutra je strogo poverljivo."

Okrenem se kao ostalima te se pobednički nasmejem. „Rekla sam vam.", kažem ono što najviše volim kada sam u pravu te svi do jednog prevrnu očima a ja se još jednom nasmejem.

Čim zakoračim u mračnu prostoriju svetla se odmah upale te me ono što vidim u potpunosti izbezumi. „Društvo upadajte, ovo morate da vidite.", kroz uzdah kažem te iza sebe začujem korake i zatvaranje vrata.

Prostorija je bila sva u crno-belom stilu, ali ono što menje najviše zbunjivalo i uznemiravalo je to što su se preko jednog celog zida visokog oko pet-šest metara i dugačkog oko desetak nalazili ekrani koji su prikazivali skoro svaku ulicu u Londonu.

Sa druge strane ispred zida suprotnog od ovog sa ekranima nalazile su se ne znam kaka da definišem. Nalazile su se boce u kojima su se nalazila špiunska odela, i to tačno dvanaest boca i dvanaest odela.

„Pa ovo je sigurno drugačije od podruma punog superpriridnih bića.", Lui se našali kroz osmeh. „O da, definitivno nije isto.", Hari kaže kroz uzdah i dalje gledajući prostoriju. U uglu ugledam još jedna metalna vrata te im priđem i otvorim ih.

Unutra još jedno iznenađenje. Unutra su sedeli momak i devojka naših godina. Plavooka plavuša i momak plavih očiju i smeđe kose. Sedeli su na podu obučeni u odeću za vežbanje dok su se u prostoriji nalazile boksaške vreće i ring.