Večna promena

Chapter 3. - Bad Reality

Natalie's POV

"Ne znam Dzas, nisam ti ja za to" , odgovorim mu bezvoljno. Ja da idem na zurku. Ja Natali Ana Biber, štreberka koja nema prijatelje, devojka koja nikada nije išla na neku žurku sem onih maturskih. Ma daj molim te.

"Ma hajde Nat, ideš samnom, na sa bog zna kim. A i necu te ispuštati iz vida tako da nemaš zbog čega da se brineš" Po ko zna koji put ponovi ovu rečenicu samo drugačijim redosledom reči. A i onaj njegov slatki pogled i malo izbačena donja usna, ako ovako nastavi neću moći da mu odolim.

"A hajde, hajde, hajde Nat, meni za ljubav.", počne me moliti sve više i više kada je uvideo da popuštam i na kraju nisam mogla više da izdržim. "A dobro hajde, ali samo tebi za ljubav, i ne očekuj da će se ovo ponoviti.", procedim kroz usne a on počne skakutati oko mene i kao da mu varnice počnu izletati iz očiju. Gori je od malog deteta, beznadežni slučaj.

"Dobro veliki i pametni brate, sada ćeš sa svojom sestrom ići u šoping i ni ne pomišljaj da ćeš se sada izvići.", kažem i blako ga uštinem za obraz, sada će on videti svoga boga, toliko ću ga namučiti i izmoriti da će poželeti da spava do kraja života.

Na ovu moju rečenicu mu osmeh odmah spadne sa lica. "A je l' baš moram?" Opet počne onim svojim molećivim glasom, ali ne, neću pasti i ovog puta. "Da, baš moraš.", odgovorim mu i poguram ga ka ulaznim vratima.

*

Već sigurno nekoliko sati tražimo haljinu, ali nigde nema one prave, mislim da ako ubrzo ne nađem haljinu da će Dzasu izaći rogovi zbog mene. Jadničak, sve vreme trčkara zamnom i nosi mi haljine do kabine i radi sve što mu kažem ali vidim da i njega izdaje i snaga a i strpljenje.

"To je ta!", ushićenim glasom pokažem prstom na haljinu u izlogu jedne prodavnice. Deblje brtele, od struka se širi, tamno-plave i bele pruge i crvena mašna na struku, prosto mora biti moja. "Šta? Gde? Ko?" Na moje reči Jus se trgne i počne se okretati svuda naokolo dok konačno ne ugleda ono šta mu pokazujem. A jadničak.

Zgrabim ga za ruku i uletimo u prodavnicu iz koje za nekoliko trenutaka izađemo sa kesom u rukama. "Hvala Bogu, i to je prošlo.", kaže kroz uzdah te se ja nasmejem. "Dobio si ono što si hteo." Isplezim mu se a i on meni. Ponašamo se kao mala deca, mada smo oboje dosta toga prošli, a ono što sam ja prošla je ništa u poređenju sa njegovom prološlošću.

Uđemo u Dzasov auto i on počne voziti prema kući a ja naslonim glavu na kožno sedište i počnem pevušiti pesmu koja je bila na radiu. Pogledam na sat i vidim da nismo proveli toliko vremena u šopingu, ne onoliko koliko sam ja mislila da jesmo. Tek je jedan sat popodne, taman kada stignemo kući mogu da prilegnem i da se lepo odmorim od iscrpljujećeg šopinga koji se nadam više neće ponoviti.

Primetim da auto usporava, hvala Bogu sada ću se dobro naspavati. Uđemo u dnevnu i ja se odmah uputim prema stepenicama pa pravo u moju dragu sobicu. Odložim haljinu i crvene salonke koje sam kupila i bacim se na moj dragi krevetić koji obožavam i odmah zatim zbog umora zaspim.

*

Bosa hodam po snegu, nije mi hladno. Osećam se tako snažno da bih mogla i celu zgradu srušiti. Odjednom sneg i led nestanu i nalazim se u školi. U školi? Šta ja radim u školi? Koračam praznim hodnicima dobro poznate zgrade ali mi nešto zapada za oko. Na jednom zidu malo dalje od mene, ustvari na kraju hodnika se nalazi neka crna mrlja. Krenem ka zidu i što se više priblizavam vidim da to nije mrlja već nekakva vrsta poruke.

Kada dođem do nekoliko metara od zida vidim da je poruka ispisana krvlju. O moj Bože! Krv?! Ali šta ona radi ovde? Komačno se usresredim na zid i na poruku čitajući je naglas.