Večna promena

Chapter 14. - Explanation

Natalie's POV

I dalje sedim na fotelji i gledam kako mu se grudi podižu i spuštaju dok mi njegovi otkucaji srca odzvanjaju u glavi. Mislim da će uskoro svanuti i ne dozvoljavam sebi da ni na trenutak sklopim oči.

Ja sam kriva. Nisam trebala da pristanem na ovo. Sada bi bio dobro i spavao bi, bez rana na stomaku i vratu i bez slomnjene ruke. Mislim da sebi neću nikada oprostiti zbog ove greške.

Ustanem te počnem odvijati zavoj na stomaku. Kada skinem gaze ugledam samo mrlje krvi i ništa više. Hvala Bogu, zarasle su. Polako počnem odvijati zavoj na ruci gde ugledam samo malu modricu te skinem gazu na vratu gde je rana od ugriza takođe zarasla.

U potpunosti je sve zaraslo. Opet uzmem vatu i počnem čistiti osušene mrlje krvi sa stomaka. Kad završim počne nešto mrmljati i polako otvarati oči. Brzo ostavim sve te kleknem do njega te obrišem nekoliko kapljica znoja koje su mu se skupile na čelu.

Počne treptati i trljati usnule oči. Nasmejem se njegovom izrazu lica jer je izgledao kao mali dečak. „Hej.", kažem tiho čim me pogleda onim zelenim klikerima i blago se nasmešim.

„Hej.", uzvrati promuklim i hrapavim glasom te napravi bolnu grimasu. „Šta se dogodilo? Poslednje čega se sećam je da sam bio u autu.", zbunjeno me upita te se uspravi u sedeći položaj.

Ustanem sa poda te sednem na ivicu kreveta do njegovih nogu sa spuštenom glavom. „Pa.. Ostao si bez svesti jer si izgubio dosta krvi.. I.. Imao si dve rane na stomaku, ranu od ugriza na vratu i slomnjenu ruku. Ja.. Ja nisam znala, nisam htela, ja.." Oči mi se počnu puniti suzama koje počnu polako kliziti licem.

„Hej sve je uredu. Dobro sam, nisi ti kriva.", podigne mi glavu te obriše nekoliko odbeglih suza. Jesam, jebeno sam kriva. Da nisam pristala ništa od ovoga se be bi dogodilo. On bi bio dobro.

„Ja.. Stvarno mi je žao..", kažem i nekoliko jecaja napusti moja usta. „Ššš.. Sve je u redu.", kaže te u sledećem trenutku osetim dveju jakih ruku oko struka kako me stežu u zagrljaj te ispustim još nekoliko jecaja.

„Jesi li se smirila?", upita me polako prelazeći rukom i mazeći me po kosi. Počnem se odvajati od njega iako mi je zagrljaj prijao. Klimnem glavom nekoliko puta te mi se jako zavrti. Polako ustanem sa kreveta držeći se za glavu i osetim kako se nešto počne kliziti rukom.

Otvorim oči i ugledam veliku ranu od ujeda i krv kako se sliva iz nje. O Bože, zar nije zarasla. Hari brzo ustane i izme moju ruku gledajući ugriz. „Zašto ovo nisi očistila?", upita me zabrinuto gledajući me u oči.

„Ja.. Ne znam, uplašila sam se za tebe i zaboravila sam.", iskreno osgovorim skrećući pogled. Posadi me na krevet i počne se okretati po sobi. „Sedi tu i ne pomeraj se.", kaže i uđe u kupatilo iz koga izađe sa torbicom prve pomoći koju sam vratila pre nego što je počeo da se budi.

Klekne ispred mene i uzme ruku i malo vate natopljene dezinfikacionim sredstvom te počne polako i nežno čistiti ranu koja me je i pekla i bolela kao vrag. „Je l' te mnogo boli?", upita me nežnim glasom te podignem pogled pravo na njegove oči.

Nasmešim se i odmahnem glavom. „Ne, ne boli me. Kako se ti osećaš? Jesi li bolje?", iako je bio u mnogo gorem stanju on pita mene kako sam. Nisam trebala onako da se ponašam prema njemu.

„Ja sam odlično, hvala ti..", nasmeši se i skrene pogled. „Nemoj da mi zahvaljuješ, i ti bi isto napravio.", nasmešim se i blago ga potapšem po ramenu. „Nego jesi li gladan, ne znam za tebe ali ja jesam.", ustanem sa kreveta i krenem ka vratima dok iza sabe začujem kikot.

„Šta je smešno?", upitam ga dok i meni osmeh zatitra na usnama. „Ništa. Idemo.", ustane i krenemo ka kuhinji sve vreme se smejajući bez razloga ali ono baš smajajući.