Večna promena

Season 2. Chapter 48. - New Year

Dva meseca kasnije
Natalie's POV

„Zar se svi ukrasi nalaze samo u ovom podrumu?" Upitno sam pogledala u Daniela dok sam butala po velikim kutijama koje su bile pune novogodišnjih ukrasa.

Malo je bilo da kažem da ih je bilo dosta, skoro celi podrum naše vikendice bio je natrpan ukrasima, predivnim a sigurno i preskupim ukrasima. Strah me je i da ih i dodirom mogu polomitu.

„Naravno da ne, u podrumu svake vikendice se nalaze ukrasi", odgovori mi smešeći se usput uzimajući jednu kutiju. Zaputi se ka stepenicama te i ja uradim isto.

„Zar su svi ovi ukrasi samo za ovu vikendicu?" Začuđeno ga pogledam. Mislim da ću onda kabolirati kad budemo završili sa ukrašavanjem.

„Naravno da ne, iako dobra polovina jeste, nisu svi", nasmeši mi se te ponovo siđe u podrum. Uzdahnem shvativši da neću dobiti odgovor koji sam tražila. Ne brinem se ja, saznaću ja na ovaj ili onaj način.

Iznesemo sve kutije iz podruma i kada postavimo dvometarsku, veštačku jelku pored kamina počnemo sa istraživanjem sadržaja kutija. Mislim da sam izgubila dobrih pet-šest kilograma zbog silnog spuštanja u i penjanja iz podruma. Mislim stvarno, ko još ima ovoliko ukrasa?

„Za jelku će nam trebati ove tri kutije", kaže te spusti tri kutije srednje veličine ispred jelke. Klimnem glavom smešeći se te otvorim jednu kutiju.

U njoj nađem dugačke pufnaste srme zlatne i crvene boje. Bingo! Uzmem jednu i počnem ukrašavati podnožje jelke dok je Daniel krenuo od vrha jer je viši od mene. Šta da radim kada me Majka priroda ne voli.

Sve vreme dok smo kitili smo se smejali i pričali o raznim glupostima. Sa obzirom da je danas poslednji dan u ovoj godini i da nas je novogodišnja i božićna euforija odavno sustigla ništa me ne čudi.

Protekla dva meseca od kako sam ovde su bili predivni. Skoro smo se svake večeri okupljali kod velikog panja, smejali se, slušali svakakve priče, pili, ljubili se, jurili se, i dočekali prvi sneg. Malo je reći da smo se ponašali kao deca, ovih nekliko dana kako je sneg pao bukvallno nismo ulazili u vikendice.

Celog dana bi se grudvali, valjali, sa obzirom da se ne možemo razboleti ništa nam nije smetalo da to radimo iznova i iznova. Ukratko, provodim se savršeno.

„I konačno, zvezda!" Srećno ciknem kad iz kutije izvadi veliku zvezdu zlatne boje. Kada smo okitili jelku ukrasima složili smo se da zvezdu stavimo na kraju, kada okitimo i ostale prostorije što znači da smo završili.

„Hajde, skoči", okrene mi leđa te se malo savije. Nasmešim se te mu skočim na leđa dok me on spretno uhvati. Nasmejem se naglas te mi da zvezdu i ispravi se. Pažljivo stavim zvezdu na vrh jelke te skočim sa njegovih leđa i bacimo jedno drugom pet zbog dobro odrađenog posla.

Mogu se pohvaliti da smo stvarno sve lepo okitili a i potrudili smo se. Sve je bilo baš kao u onim božićnim filmovima, sa sijalicama svuda po sobi, velikim čarapama iznad kamina i lepom, velikom, božićnom jelkom.

Nasmešim se samom prizoru ali mi pažnju odvuče buka van vikendice. Upitno pogledam u Daniela koji se nasmeši te uzme jednu od sedam kutija koje nismo otvarali i izađe u hodnik a zatim i van vikendice.

Na trenutak se zbunim ali odlučim da uradim isto. Obučem jaknu, uznem jednu kutiju i izađem van.

Dah mi zastane kad ugledam prizor ispred sebe. Momci i devojke su takođe iznosili kutije, samo što su ih ređali ispred velikog bora koji se nalazio u sredini polukruga vikendica.