Večna promena

Chapter 18. - Hello Again, London

Daniel's POV

Gde je taj idijot? Kasni već dobrih deset minuta, a zna da ne volim kada neko kasni. Kladim se da ovo radi namerno, uvek je hteo da me iznervira svojim glupim postupcima.

Znam da bi Edvard mnogo bolje obavio ovaj zadatak, i na vreme stigao, ali sam takođe znao da je Džon bolji u lažima te je ova uloga više odgovarala njemu.

Nervozno i ljuto tupkam stopalom o hladan asvalt u ovoj maloj zabačenoj ulici i na svakih nekoliko minuta nervozno pogledam u sat znajući da ću se još više iznervirati.

Začujem korake kako odzvanjaju o asvalt te se okrenem i na kraju ulice ugledam siluetu muškarca kog nisam video nekoliko meseci. Udaljen je jedno sedamdesetak metara od mene i lizerno, sporim korakom mi se približava.

Ne mogu reći da mi nedostaje jer bih lagao. Bilo kakva osećanja su mi strana, ali ipak osećam nešto prema njemu. Ipak mi je prijatelj od detinjstva, ali ta osećanja prikrivam, osećanja su slabost.

„O, vidi ko je rešio da se pojavi.", kažem pomalo ljutim i odsečnim glasom ali njegova reakcija je samo smeh. Uvek je to radio, uvek je voleo provocirati, a pogotovo mene, znajući da mu neću nauditi.

„Dani znam da sam ti nedostajao, ne moraš to skrivati.", sa osmehom mi odgovori te mi dođe da ga udarim ali se ipak suzdržim. Kad dođe do mene, zagrlimo se, ali ne to onako prijateljski već veoma ukočeno.

„Šta si saznao?" Odmah pređem na stvar jer nisam tip osobe koja će pitati kako je i da li je dobro. Nadam se da je nešto saznao jer mi se uopšte ne bi svidelo kada bih saznao da je jedan od mojih najboljih ljudi bio odsutan kada mi je bio preko potreban za džabe.

Krenemo polako niz ulicu ka kući. „Svašta po nešto.", odgovori mi dok mu u glasu osetim zaigranost i spremnost za ucenjivanje. „Ne igraj se samnom Džonatane.", upozorim ga ljutim i prekornim pogledom te skrene pogled i lice mu postane ozbiljno.

„Pa video sam samo vođe, i mogu ti reći da se moramo zabrinuti.", sada me pogleda jako ozbiljno i zabrinuto te osetim nervozu i ugroženost.

„Čega se tačno moram bojati?", upitam gledajući ga pravo u oči. Nije sačekao ni sekund i odmah mi je odgovorio. „Njihove aure, jače su od tvoje i Lisine, Daniele, u njima su sve pet boje, odlično kontrolišu svim elementima, video sam to u njima. Jako su moćni, moramo ih se paziti."

Šta? Pa čak ni ja ne znam kontrolisati svim elementima, mojoj auri je oduvek falila crvena boja, nikada nisam dobro kontrolisao vatrom. Ovo je jako zabrinjavajuće. Požurim ka kući te i Džon ubrza korak.

Ubrzo se nađemo ispred velike crne kapije dok iza sebe začujem mali osmeh. Znam da mu je nedistajao život, ali svi moramo napraviti žrtve.

Kapija se otvori i požurim unutra jer je počela padati blaga kiša. Baš zbog toga sam i voleo London, vreme ovde mi je potpuno odgovaralo. Uđem u vilu i odmah krenem ka radnoj sobi na kratko pogledavši Džona koji klimne glavom i krene tražiti ostale.

Čim uđem u radnu sobu skinem kožnu jaknu i naslonim se na okvir prozora gledajući na grad koji je bio prazan, tek koji auto prođe ulicom.

Nisam znao da su toliko jaki, nisam ni sanjao da su jači od mene. Kako je to uopšte moguće, pa ja sam Luciferov sin, kako mogu biti jači od mene.

Začujem kucanje na vratima te doviknem jedno napred i svih jedanaestoro uđu unutra. Sednem na kožnu stolicu i ozbiljno ih pogledam.

Vidim malu iskru radosti na licu, svi su srećni zbog Džonovog povratka ali ću morati da ih razočaram. „Znam da ne znate razlog našeg okupljanja ali sam pre nekoliko trenutaka saznao jednu.. uznemurujuću vest.", ozbiljno pogledam u svakog uveravajući se u to da me pažljivo slušaju.