Večna promena

Season 2. Chapter 44. - The Ball With Masks Part 1.

Harry's POV

„Nail možeš li sa tog malog monitora tu kameru prebaciti na ovaj najveći?" Upitam Naila na šta samo klimne glavom i počne kucati nešto po nekim dugmićima. Nekoliko minuta kasnije na velikom monitoru se pojavi mnogo jasnija slika.

Svi smo bili jako nervozni zbog te proslave na koju sam trebao da idem. Leteli su na sve strane i pripremali sve kako nista ne bi zafalilo kada budem krenuo sa Gemom i Nikol, a vreme je polako prolazilo.

„Luise nađi adresu", pogledam u Luisa koji je već sedeo na svom mestu i takođe počeo tapkati po dugmićima. Nekoliko sekundi kasnije na jednom monitoru se pojavi ono što sam tražio te brzo zapišem na papirić.

Celog dana, od kako smo ovde, svima šefujem i naređujem. Ne znam zašto, ali mislim da se baš zbog toga što sam bio preblag deslilo ono što se desilo pre nešto više od mesec dana. Sada ne želim da napravim istu grešku.

Odmahnem glavom pokušavajući tako da oteram crne misli i razne slike iz glave i počnem nervozno cupkati u mestu.

Čekam Sof koja još trażi špiunsku slušalicu-mikrofon za koju ostali insistiraju da nosim kako bi ostali u kontaktu i kako bi mi celo veče visili za vratom. Nepodnošljivi su!

„Našla sam", poviče dolazeći do mene. Pružim ruku da bi mi je dala ali me samo mrko pogleda. „Smotan si ti za to, samo ćeš je pokvariti, okreni desnu stranu glave ka meni", kaže te mi i dalje me mrko gledajući na šta samo prevrnem očima i uradim ono što je rekla.

„Kako funkcioniše ta stvarčica?" Upitam je pažljivo pipkajuć tu sitnu, metalnu stvarčicu na mom uhu kad se zadovoljno nasmeši jer je uspela da je namesti.

„Samo sticneš to dugmence po sredini i tako je ukljućiš posle ne nemaš potreba išta da radiš sa njom", odgovori mi sa osmehom uz prevrtanje očima te klimnem glavom.

Malo bolje namestim kosu kako bih njome prekrio tu malu stvarčicu. Nastavim sa cupkanjem kad shvatim da Gema još nije stigla sa onim prokletim odelom o maskom bez kojih nikuda ne mogu da idem.

Gde je ta dosada? Kada želi da dosađuje tu je među prvima a kada meni nešto treba i kada treba požuriti nema je. Kao da je u zamlju propala.

„Gema! Gema!" Od jednom počnem vikati na šta ostali ustuknu ali kad shvate zašto vičem vrate se svojim prethodnim poslovima, dok ja ne dobijem nikakav odgovor.

Baš kad krenem ponovo da vičem nekoliko kesa od nekud polete na mene što me spreči u toj nameri. Zaustavim ih moćima pre nego što udare u mene i začujem razočaran uzdah.

Odmah zatim nekoliko metara ispred sebe ugledam moju dragu sestru. Stajala je sa prekrštenim rukama u dugoj ružičastoj haljini sa podignutom kosom koja je padala u loknama i maskom na locu koja je bila iste boje kao i haljina.

Znači zbog toga se toliko zadržala. Gospođica davež je morala prvo da se nalicka pa da se udostoji da mi donese prokleto odelo.

„Izgledaš prelepo", kažem sa smeškom na šta se ona slatko nasmeje. Eh kada bi bila ovako slatka i stidljiva uvek a ne samo kada su i ostali tu.

„Idem da se spremim a kasnije ću ti zvocati zbig kašnjenja", kažem na šta joj osmeh sa lica spadne i ponovo postane ona stara Gema koja me gnjgavi svakog dana.

Pokupim kese koje je bacila na mene sa poda i krenem ka vratima. Zastanem pre nego što izađem i okrenem se prema njima. „Džastine pozovi Nikol. Stižem za desetak minuta", prvo se obratim Džasu a onda svima i kao odgovor dobijem samo klimanje glavom.

Požurim ka svojoj sobi te čim uđem počnem pretraživati unutrašnjost kesa kojima me je Gema htela na kratko onesvestiti. Taj mali davež.

Izvadim crno odelo i belu košulju iz jedne, crne kožne cipele iz druge i crnu široku masku i crnu kravatu iz treće kese te se prijatno iznenadim onime što ugledam. Od nje sam više očekivao nekakvo pederkasto odelo koje bih morao da nosim jer nemam ništa svečano i izgledao kao kreten.