Večna promena

Season 2. Chapter 58. - Day For Memories

Natalie's POV

Vožnja od vile do prve prometne ulice Londona je uglavnom protekla u tišini. Tišini koja nekoliko puta bila prekinuta razgovorom Daniela i ostalih koji se uglavnom svodio na dogovaranje oko parkiranja jer se slobodno mesto moglo jako teško naći. Tako da, između nas ni jedna razmenjena reč.

U početku mi je odgovarala tišina, i dalje mi odgovara ali samo ćutanje i nije baš korisno oko stvaranja nekih uspomena. Znam da uopšte nisam optimistična ali takva sam.

Za nekoliko trenutaka osetim kako auto usporava te se ubrzo nađemo na pločniku pored ulice čekajući ostale da dođu. Stvarno nisam znala od kada se Daniel toliko promenio. Od kada je on onaj veseo i optimističan?

Tako dok sam ja mozgovala o tome ostali su se brzo skupili i polako smo krenuli u šetnju. Dan je bio kao stvoren za to. Prolećno sunce je sijalo i grejalo naša tela dok je blagi povetrac mrsio kose i terao misli negde daleko.

Nas dvoje smo išli skroz pozadi, držeći se za ruke smo slušali o čemu su ostali razgovarali i smešili se jedno drugom. Malo je reći da mi je sve to prijalo. Polako smo obilazili znamenitosti grada i ona stara Džes je isplivala na površinu i Džozefini o svakoj imala da ispriča ono najbitnije. I ja sam pomno slušala jer nisam bila baš u toku oko istorije Londona dok me je Daniel zadirkivao kada bih se baš udubila u slušanje.

Kasnije dok smo šetali pored Temze složili smo se da sednemo na neku klupu i kupimo nešto da prezalogajimo jer je vreme za ručak odavno prošlo. I kada su nam stomaci bili puni odlučili smo da istrošimo te kalorije tako što ćemo preći na drugu obalu Temze da bi se provozali na London Eae-u.

Ne mogu a da ne spomenem nistalgiju i tugu koju sam osetila kada smo prošli pored Big Ben-a. Imala sam toliku želju da odem do vrha i ostanem tamo ali nisam tek tako mogla da ih ostavim. Daniel bi sa sigurnošću krenuo samnom a to nisam želela. Znam da je to sebično sa moje strane ali ne želim da nešto tako posebno podelim sa osobom koja me laže od našeg prvog susreta. I naravno, on nije samo osoba, on mi je dečko, momak koji mi se sviđa i to čini tu tajnu i laganje još gorim.

Kada smo prešli Temzu i došli do London Eae-a sva utroba u stomaku mi je zaigrala zbog samog pogleda. Samo se nadam da ću ovu vožnju proći sa svojim ručkom u stomaku.

Posle malo dužeg čekanja u redu smo konačno ušli u kabinu i krenuli nagore. Uzbuđenje i adrenalin su rasli a zajedno sa njima i moj osmeh. Kada smo stigli do vrha stali smo i pogled je bio neverovatan s obzirom da visim na ogromnom točku.

Ubrzo ava euforija je nestala kada sam sve bolje sagledala. Sve mi je ovo bilo tako lažno. Njihovi osmesi koje su mi upućivali su bili lažni, njihova lica, reči, sve. Jedva sam podnosila njihovu blizinu koja me je gušila i terala da vičem na njih, da ih sateram u ugao i da konačno saznam šta kriju od mene ali sam morala da se suzdržim.

Ne želim da upropastim moj plan. Samo se nadam da do njegovog sprovođenja neće doći jer ako dođe ne znam šta će me više boleti. To što mi posle svega Daniel ne veruje dovoljno da mi oda tu tajnu ili to što ću morati da pređem preko svih svojih osećanja i ostavim ga.

„O čemu razmišljaš?" Začujem njegov glas odmah pored uha i njegove ruke oko struka kako me povlače u zagrljaj. Uzdahnem te naslonim glavu na njegovo rame i dalje zamišljeno gledajući u London koji se odavde činio tako malim.

„O životu, o ljudima i tajnama", odgovorim sa pogledom i dalje prikovanim za grad koji je polako počeo padati u crnilo noći. U odsjaju stakla kabine sam mogla da uočim njegov zbunjen i pomalo šokiran pogled. Očigledno je da je shvatio moj odgovor onako kako sam htela da shvati.