Ljubav na svjetskom prvenstvu

13.

Danas je dan utakmice. Dižem se iz kreveta i radim sve kao i uobičajeno. Odlazim do kuhinje i radim si kakao. Vedrani ću kada se probudi, da se nebi ohladio. Inače ja sebi radim hladan kakao, ne grijem ga. Svima je to bilo čudno i pitali su me kako mogu to piti ali to je meni prefino.
"Budi se debilčino zakasnit ćemo."- čujem glas do naše sobe. Imaju trening pa ne smiju zakasniti.
" Haloo, retardu, budi se!"- pretpostavljam da je Rog.
" Sad si gotov."- nakon par sekundi od toga začuo se vrisak.
" Pa dobro jesi li ti normalan?"- rekao je ljutito Pjaca.
" Ja sam najnormalniji, konju jedan. Pokreni se zakasniti ćemo na trening."- ajme, koji likovi, s njima nikada nije dosadno. Nakon par minuta se čulo lupanje vratima, vjerovatno su otišli. Nisam prisluškivala ali tanki su zidovi pa se dosta toga čuje. Utakmica je oko dva sata popodne, trenutno je jedanaest sati. Odjednom čujem korake iza sebe.
" Pa oni nisu normalni."- prokomentirala je Vedrana pospano.
" Slažem se s tobom."- rekla sam kroz smijeh.
" Želiš li da ti napravim kakao?"
" Može hvala."- napravila sam ga i dala joj da popije. Zatim sam se obukla i otišla po Arthura da ga malo prošetati. Nisam imala ništa pametnije za raditi. Malo sam ga prošetala oko hotela jer baš i nisam poznavala ovaj grad i nisam se baš htjela izgubiti. Vratila sam se nakon dvadesetak minuta. Vratila sam Arthura i ušla nazad u hotel. Došla sam do naše sobe gdje sam zatekla Vedranu kako se sprema.
"Kud prije?"-Upitala sam ju.
"Bilo mi je malo dosadno pa sam se odlučila spremiti."
"Aha, kada krećemo?"
"Hm, pa mogle bi oko jedan i pol."
"Ok može."- kada sam to izgovorila čulo se kucanje na vratima. Začudila sam se jer sam znala da su dečki otišli, tko bi drugi mogao kucati? Otvorila sam vrata a tamo me na podu čekao veliki paket, uzela sam ga i unijela u sobu. Bio je to poklon za Vedranu. Sva sreća pa je u kupaoni pa ga mogu negdje sakriti. Sutra joj je rođendan. Kad je izašla obukle smo se i krenule prema stadionu. Gužva je bila velika ali na kraju smo stigle na vrijeme. Utakmica je počela. U početnom sastavu nalazili su se: Livaković, Vida, Lovren, Barišić, Pašalić, Ćaleta-Car, Perišić, Modrić, Rakitić, Bradarić i Rebić. Nakon 12. minute, zatresla se po prvi put mreža. I to naša. Gol je zabio Asensio. Svi smo bili pod malim šokom, ali vjerovali smo da dečki mogu nešto poboljšati u igri. Prvo poluvrijeme je završilo i iskreno i nismo baš nešto dobro igrali. Priliku niti jednu nismo imali. Na dečkima se vidjelo da su iscrpljeni i da ne mogu više. Kada je počelo drugo poluvrijeme promjena u sastavu nije bilo. Drugo poluvrijeme je počelo i mogu reći da su bili bolji, nego prvo poluvrijeme. Prva prilika s naše strane, pokušao je Vida ali lopta nije ušla u mrežu. Činilo mi se kao da je utakmica trajala 100 godina. Bila sam jako napeta kao i ostali pretpostavljam. Molila sam samo da zabijemo barem jedan gol. Nažalost, nismo uspjeli, ali zato su Španjolci ponovo krenuli slaviti u 79. minuti. Ramos zabija. Dok oni slave, mi tugujemo. To je tako u sportu. Kada je utakmica završila, svi smo potišteno otišli sa stadiona. Bilo mi je jako žao što nismo dalje prošli, ali trebamo biti ponosni na dečke i šta su sve napravili za nas, za Hrvatsku, za nogometni svijet. Učinili su nas ponovno ponosnima. Kao što je to bilo na zadnjem svjetskom prvenstvu u Rusiji. Trebamo biti ponosni, ali naravno da je sada tuga u cijeloj Hrvatskoj. Vedrana i ja smo otišle nazad u hotel. Bile smo malo tužne ali prošlo nas je brzo.

" Šta ti kažeš na ovo?"- upitala sam Vedranu.
"Mislim da su dali sve od sebe, vidjelo se da su jako umorni, ali svejedno su se borili kao lavovi."
" Da, u potpunosti si upravu."
" Pa, evo, došao je kraj naše male pustolovine."- rekla je Vedrana
" Sve što je lijepo kratko traje"
" Da, slažem se."
" Kako će te ti i Marko sada?"- upitala sam Vedranu.
"Iskrena da ti budem nemam pojma."
" Ako te pita da ideš s njim, bi pristala?"
" Uh, ne znam stvarno, trebala bih jako dobro razmisliti."- tako smo još malo pričale dok smo se polako pakirale. Znamo da su dečki vjerovatno ljuti, tužni i razočarani pa ih nismo htjele daviti. Let nam je prekosutra. Iskreno jedva čekam doći kući. Jako će mi biti žao što idem i što se više neću družiti s Markom, nadam se da ćemo ostati u dobrim odnosima, i da nećemo prekinuti prijateljstvo zbog glupe daljine. Kada dođem u Hrvatsku trebala bih krenuti u potragu za nekim stanom u Koprivnici. Bitno mi je samo da primaju životinje a za ostalo ću lako. Sad kad malo razmišljam, pa i Marku je brzo rođendan. Danas je 12.7. a njemu je rođendan 19. 7. Moram nešto smisliti.

Nakon par minutnog smišljanje nisam ništa smislila, pa sam odlučila otići pod tuš. Tamo dobivam najbolje ideje. Nakon tuširanja nisam dobila niti jednu dobru ideju. Stvarno sam nekreativna. Nadam se samo da će mi nešto pasti na pamet. Iako su izgubili i znam da im nije ni do čega, oblućila sam mu poslati poruku.
" Hej, oprosti što smetam, znam da ti je teško i ovim trenutcima, i svima drugima, ali znajte, vi ćete za nas uvijek ostati najbolji, dali ste koliko ste u tom trenutku mogli. Hrvatska je ponosna na vas."- kada sam istipkala poruku, kako bi mu barem malo, ako je moguće podigla raspoloženje, ostavila sam mobitel na stolu i legla u krevet. Bila sam jako umorna i brzo sam utonula u san.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Evo ljudi nakon mjesec dana novi nastavak. Iskrena da vam budem , nisam imala inspiracije, a ni vremena. Škola, učenje, trening. I tako svaki dan, znam, bili su i praznici pa sam po njima mogla izbacivati nastavke, ali jednostavno nisam imala inspiracije, nisam željela da nema priča veze s vezom. Ispričavam se što je nastavak kraći i što ima grešaka.
Lya🖤