Ljubav na svjetskom prvenstvu

15.

Budim se. Jutro je, Vedrana još spava a mi bi trebale na aerodrom. Uzela sam mobitel da vidim koliko je sati. Bilo je 4:33. Nama je u 6 let. Pošto više nisam mogla spavati, odlučila sam Marku poslati poruku da vidim ako su došli.
" Hejj, znam da je rano, i oprosti što te gnjavim, htjela sam te pitati jeste li stigli i ako jeste kako je prošao put?" - Natipkala sam poruku i poslala mu je. Zatim sam izašla na balkon i po zadnji put gledala u predivan pogled. Stvarno je divno. Kako je bilo rano još su se i zvijezde vidjele. Otišla sam u sobu po jednu dekicu kako bi ju stavila na pod da legnem. Legla sam i gledala u zvijezde. Predivne su. Ležala sam tako par minuta dok nisam primjetila da se Vedrana nije ustala.
" Jutro."- rekla je pospano.
" Jutro, je si se naspavala?"
" Nisam baš, znaš mene, nikad dosta spavanja, ti?"
" Pa čak i jesam, mislim ne bih se žalila da sam sat vremena više ali nema veze."
" Jesi spremna?"
" Jesam, još samo moram par stvari iz kupaonice uzeti i to je to, ti?"
" Isto."- ustala sam se sa poda, spremila deku i otišla do kupatila da uzmem još šta mi je trebalo. Prije nego što sam spremila, obavila sam rutinu i spakirala sve u kofer. Bilo je 4:54 kada smo bile spremne za izaći iz hotela. Otišle smo do recepcije i odjavile se. Zatim smo otišle do hotela u kojem je Arthur, uzele ga i njega odjavile. Otišli smo do auta i ukrcale stvari, zatim smo krenule. Ne znam kako to funkcionira ali Vedrana mi je rekla da postoji nešto, ne znam ni ja šta što vozi aute do aerodroma u Zagrebu. Da budem iskrena, nikad za to nisam čula. Strpale smo se u auto, skupa s Arthurom i krenule prema aerodromu.
" Jesu došli dečki?"- Upitala sam.
" Ne znam, poslala sam Marku poruku ali mi nije odgovorio."
"Da i ja sam poslala poruku Rogu, valjda još nisu stigli. Ili spavaju."- nakon pola sata vožnje, stigle smo do aerodroma. Bilo je 5:30. Ubrzo moramo ući u avion, no prvo mora Vedrana naći to što prevozi aute i tamo stavit svoj auto, a ja moram naći avion za Arthura. Nakon 10 minuta, sjele smo u avion i čekale da poleti. Odlučila sam mami tati i bratu poslati poruku da se ne brinu. Nakon 20 minuta sjedenja, napokon smo poletjeli. Vedrana je nakon minutu i pol zatvorila oči i zaspala. Baš ne spavalica. Ja pošto nisam imala s kim pričati odlučila sam staviti slušalice u uši i slušati muziku. Kada sam otključala mobitel da si namjestim pjesmu vidjela sam da mi je Marko poslao poruku. Rekao je da su stigli i da je sve prošlo super, i pitao me jesmo li mi krenuli. Odgovorila sam mu i namjestila si pjesmu. Ubrzo sam utonula u san.

Dobivam poruku na mobitel. Od Pjace je.
" Selenia, Marko je u komi."- nije mi ništa bilo jasno, odmah sam ga nazvala da vidim u čemu je stvar.
" Marko što je bilo?"
" Marko je u komi."
" Pa kako što mu se desilo?"- suze su mi na lice krenule.
" Auto ga je udario, male su šanse da preživi."- čula mu se velika tuga u glasu, kao da će svaki čas zaplakati.
" U kojoj je bolnici."
" U Varaždinu, glavna bolnica."
" Ti si kod njega?"
" Da."
" Odmah dolazim."- brzo sam spakirala stvari i nazvala Vedranu.
" Vedrana hitno je!"
" Selenia što je bilo?"
" Molim te Vedrana trebaš me odvesti do Varaždina, Marko je u komi."
" Ne brini, odmah stižem po tebe." - Nakon par minuta je došla, nisam više mogla i krenula sam plakati. Vedrana me pokušavala smiriti iako ni njoj nije bilo baš dobro. Pustila je i ona suze. Čula joj se tuga u glasu.
" Selenia molim te se smiri, bit će sve uredu."
" Vedrana kako da se smirim, molim te mi objasni kako?"- okrenula sam glavu na drugu stranu i gledala prirodu u vožnji. To me malo smirilo. Nakon sat vremena vožnje napokon smo stigli u bolnicu. Brzo smo otrčale unutra i pitale gdje se nalazi. Medicinska sestra nas je tamo dovela. Bilo je dosta ljudi u hodniku. Njegovi mama i tata, sestre, brat, njegova žena i djeca, prijatelji i neki suigrači, među njima i Pjaca. Došli smo tamo i Pjaca me odmah zagrlio, da me utješi. Vedrana se naravno nije ljutila nego je i ona došla i zagrlila me. Kad sam se smirila otišla sam do njegove obitelji i pozdravila ih. Nakon par minuta pričanja došao je doktor.
" Dobar vam dan, evo ako želite posjetiti Marka možete ući ali samo jedna osoba, jer bi vas bilo previše, pošto je obitelj već bila, slažu li se oni da sada netko od prijatelja ode?"
" Da naravno."- rekli su zajedno.
" Odlično, vi se dogovorite tko će ući pa odite u onu sobu."- pokazao je prstom na sobu u kojoj se nalazi Marko i otišao.
" Selenia, mislim da bi bilo najbolje da ti odeš."- rekao je Pjaca.
" Marko ti si mu najbolji prijatelj, ti odi."
" Vjeruj mi, bio bi sretniji kada bi mu ti došla."
" Hvala ti puno samo ne znam slažu li se ostali s tim."
" Naravno da se slažemo!"- rekao je Vida.
" Puno ga pozdravi od nas i reci da nam svima fali."- rekao je jedan njegov prijatelj. Nakon svih "uputa" koje su mi dali da mu kažem, krenula sam prema sobi. Kada sam ušla, odmah su mi suze potekle. Plakala sam kao kišna godina. Zašto on? Po čemu je to zaslužio? Milijun pitanja mi se vrtilo po glavi.
"Znam da me možda ne čuješ, niti znaš da sam ovdje. Molim te budi jak, izdrži ovo i probudi se. Trebamo te. Fališ nam jako. Fališ obitelji. Svima."- nisam više mogla biti unutra. Zagrlila sam ga i šapnula mu na uho.
" Volim te."- izašla sam iz sobe i krenula plakat.
Odjednom nešto me drma i budim se.
" Selenia zašto plačeš? Koga voliš?"- rekla je i počela se smijati.
" Molim?"
" Je si nešto sanjala?"
"Uh hvala Bogu to je bio samo san."
" Šta si sanjala?"
" Sanjala sam da je Marka lupio auto i da je završio u komi."
"Aha, zato plačeš, a kome si rekla volim te?"- pogledala me sa smiješkom i podigla obrve.
" Ne sjećam se."
" Seleniaaa ne lažii."
" Ma ne lažem."
"Lažešš."
" Dobro da lažem, tebi sam rekla."
" Aha. Možeš mislit."- rekla je to po tiho  ali sam je razumjela. Stvarno sam sretna što je to bio samo san.
" Koliko još?"- upitala sam s nadom da će reći još par minuta.
" Nekih šest sati."- ajme, baciti ću se iz ovog aviona za tih šest sati. Ne mogu ja tako dugo sjediti. Pošto su na sjedalima bili tableti odlučila sam pogledati nešto. Odlučila sam se za Avengerse iako sam ih pogledala mali milijun puta. Nakon tri sata gledanja Avengersa i utvrđivanja gradiva nazvala sam Paula, pošto je bilo interneta na tom tabletu pa je bio i Skype, ulogirala sam se na svoj račun i nazvala ga.
" Ola brate."
" Hej, pa šta ima?"
" Evo ništa dosađujem se, u avionu smo kod tebe?"
" Ja sam kod Lorese, za koliko ste u Zagrebu?"
" Ajmee pozdravi mi ju puno, a mi smo ti za nekih tri sata u Zg-u."
" Ajde super, pozdravi Vedranu i vidimo se brzo."
" Hoću ćao." - i poklopili smo.
" Jesi bolje?"- upitala me Vedrana.
" Jesam da."
" Ne brinu ništa, zvala sam ja Marka , rekao je da je s Rogom sve uredu."
" Ajme baš si mu morala reći."
" Da, zašto ne."
" Zato što će on to onda reći Marku i onda će on znat."
" Pa dobro šta sad i da kaže to je baš simpatično."- rekla je i nasmiješila se. Jao, ma ne mogu se ja na nju ljutiti. Previše je volim da se ljutim na nju. A i nemam nekog razloga. Krenula sam ju nešto pitati ali kada sam se okrenula prema njoj vidjela sam da spava. Ajme koja spavalica, ona kad se probudi ona može spavati, da cijeli život može spavat ona bi spavala. Ah, šta da joj čovjek radi.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Evo ljudi još jedan nastavak, ne znam kada ću ga izbaciti pošto nemam interneta jer sam se preselila u drugi stan, doći će kroz koji dan, ali ovo ću objaviti čim budem mogla.
Lya❤️