Ljubav na svjetskom prvenstvu

16.

Napokon smo sletjeli u Zagreb. Prije nego što krenemo prema kući moramo sačekati da avion u kojem je Arthur dođe. Vedranin auto bio je tu i prije nego što smo mi došli. Pošto mi ne Marko rekao da se javim kada sletimo, poslala sam mu poruku da smo stigle. Nakon deset minuta od našeg slijetanja, došao je i Arthur. Uzela sam ga i krenuli smo prema Vedraninom autu. Spremile smo kofere, Arthura i sebe i krenule. Nakon par minuta vožnje Vedrana je ostavila Arthura i mene pred vratima moje kuće. Pokucala sam i čekala da mi netko otvori. Nakon par sekundi otvaraju se vrata, koja mi je otvorio Paulo. Spustila sam kofer i povodac iz ruke i zagrlila ga, i Arthur je počeo skakati po njemu.
"Pa kako si ti meni?"- upitao me.
"Evo,dobro ti?"
"Ja sam odlično."
" Mama i tata rade ili?"
" Da."
" Je bi mogli ići do Lorese trebala bih joj nešto dati?"
" Naravno, hoćemo li sada?"
" Može."- sjeli smo u auto i odvezli se do Lorese. Inače trenutno je 12:30. Htjela sam joj dati potpis od Lovrena. Znam da me bila zamolila pa sam rekla da joj neću ništa obećati ali zamolila sam Marka da ga pita, i pitao ga je. Kad smo došli odmah mi je potrčala u zagrljaj i izgrlile smo se. Dala sam joj i počela je plakati od sreće, nije mogla vjerovati. Bili smo nešto kratko kod nje jer je Paulo morao na posao a ja sam bila malo umorna od puta. Došli smo doma, Paulo se počeo spremati za posao a ja sam se išla otuširati, mama i tata tek kasnije dolaze. Kad sam se istuširati red je došao na Arthura. Iako se voli kupati nije bio baš najsretniji zbog toga. Ovo putovanje je i za njega stvarno bilo previše. Kad smo oboje bili čisti odlučili smo leći na krevet i malo zaspati...
Budi me buka u kući i Arthurovo lajanje. Mama i tata. Presretna sam što ih vidim, izgrlili smo se i ispričali. Nedugo nakon došao je i Paulo. Bilo je 17:46 kada smo Arthur i ja izašli iz kuće. Poslala sam i Marku poruku ako bi možda želio s nama prošetati po Jarunu. Rekao je da želi i dogovorili smo se gdje ćemo se naći.
" Hej!"
" Hej!"- uzvratila sam mu i zagrlili smo se.
" Kako si?"- pitao me.
" Dobro sam, malo umorno ali dobro, ti?"
" Isto, nego čujem da me sanjaš."- rekao je sa smiješkom. Baš super. Pjaca i Vedrana su babe kakvih nema. Da oni ne kažu pojeli bi sami sebe.
" Da."- rekla sam i crvenih obraza spustila glavu.
" Slatko, hej nemoj se sramiti."
" Znači zadaviti ću je."
" Možeš i Pjacu slobodno, što je bilo u snu?"
" Ma ništa osim što si me na smrt preplašio. Pjaca mi je rekao da si u komi, ja sam mislila da se šali nazvala sam ga i rekao mi je u kojoj si bolnici, i ja sam počela plakati, kad smo došli doktor je rekao da samo jedna osoba može ući unutra a obitelj ti je već bila pa su svi poslali mene,opet sam plakala, i tu me Vedrana probudila jer sam nešto pričala u snu i jer sam plakala i to je to."- nasmiješio se na to.
" Koliko ostaješ ovdje?"- upitao me.
" Za sad, ovdje ostajem do devetog mjeseca, osim ako se nešto ne promjeni. Ti?"
" Ja u Zagrebu ostajem još dva dana pa zatim idem malo u Varaždin, tamo ću biti dva dana i onda opet moram u Španjolsku."- nezadovoljno i tužno kimnula sam glavom.
" Hoćemo li se ćuti kada odeš?"- pitala sam.
" Naravno, kakva su to pitanja?"
" Pa ne znam, desilo mi se u životu da upoznam nekog ko živi u drugoj državi ali se rodio ovdje, kad je ovdje smo si super a kada ode ne pričamo ni ništa."
" Nisam ja takav vjeruj mi, ja držim do prijateljstva." -. Nasmiješila sam se na ovo i nastavili smo dalje hodati.
" Je ti lijepo tamo?"
" Iskreno, ljepše mi je bilo u Dinamu 100 puta, ali što se može."
" Je ti fali Varaždin."
" Fali neopisivo ali s jedne strane kao mali mi je uvijek to bio san, da igram za Španjolski klub. A koliko si dugo u klubu ovom gdje si sad?"
" Od treće godine."
" Auuf, bit će teško."
" Da znam, nadam se da ću se snaći."
" Ma hoćeš, ako ti išta ikad bude trebalo, samo me nazovi."
" Hvala."

MARKO P.O.V.

U sebi sam pomislio, ako ti treba dečko isto slobodno nazovi. Ali nisam baš toliko lud da to kažem na glas. Bar ne za sad. Ne znam kako ću bez nje u Španjolskoj. Mislio sam je pitati da ide samnom u Varaždin.
" Jesi li ikada bila u Varaždinu?"
" Jesam par puta ali samo na utakmicama, tako da sam od Varaždina nisam ništa vidjela."
" Želiš li vidjeti?"
" Pa voljela bih."
" Želiš li ići samnom kada budem išao?"
" Vrlo rado ali stvarno ti ne želim smetati, nisi vidio svoju obitelj dugo i..."
" ... Selenia molim te ne pričaj takve gluposti, pa da mi smetaš ne bih te ni zvao, onda, ideš samnom ili ne?"
" Idem!"- rekla je ushićeno i zagrlila me. Tako je draga i mila, kao neko djetešce je, a opet se zna ponašati u situacijama.

SELENIA P.O.V.

Marko me pitao da idem s njim do Varaždina kod njegove obitelji. Stvarno im ne želim smetati iako on kaže da neću. Stvarno bi voljela upoznati Varaždin, čula sam da je predivan.
"Hvala ti."- rekao je.
" Za što?"
" Zato što ideš samnom."
" Ma daj molim te, hvala tebi što me vodiš."
" Da i ovaj, unaprijed, brat mi ima malog sina, vjerovatno će biti tamo pa ako ti bude dosađivao samo mi reci."
" Ma neće, ja obožavam djecu."
"Ajme!"- rekla sam sjetivši se nečega.
" Što je bilo?"- upitao me Marko zabrinuto.
" Ma sjetila sam se sada da se moram javiti Vedraninoj sestri i moram se javiti jednoj ženi što smo je upoznale na utakmici, zamolila me pošto ima dječicu koja vole gledati rukomet pa sam joj obećala da ćemo se naći."
"Vole te djeca ha?"- pitao je sa smiješkom.
" Da, Vedrana kaže da je to zbog toga što smo na istoj razini." - rekla sam i nasmijao se.
" Oprosti mi molim te, moram nazvati Vedranu."
" Samo daj."- uzela sam mobitel i krenula nazvati Vedranu.
" Dobar dan, Lunu molim." - rekla sam ko iz stopa.
" A tako znači, valjda prvo, dobar dan Vedranice, kako si šta radiš."- počela je trkeljat.
" Dobar dan Vedranice, kako si šta radiš daj mi Lunu."- puhnula je u telefon i čula sam u pozadini mili glasić Lune.
" Hejj Selenia."- čula sam taj predivan glasić petogodišnjakinje .
" Hej ljepotice, kako si mi?"
" Ja sam dobro, kada ćeš doći kod mene?"
" Ne znam ljubavi, doći ću čim stignem, možda dođem i danas ako me seka pusti."
" Ma nema te ona šta pustiti ti dođi kod mene a ne kod nje." - nasmijala sam joj se na ovo.
" Šta radiš?"- upitala me.
" Evo šetam s Arthurom i jednim barbom."
" A je ti je taj barba dečko?"
" Ne nije, a šta Seka radi?"
" Priča s nekim barbom, to joj je dečko."- ovo zadnje je prošaptala i nasmijala se po tiho.
" Joj njih dvoje su baš dosadni."
" Da jako, nešto te spominju, i nekog Marka, a i taj njen dečko se zove Marko, ja ne razumijem ništa Sele moja."- nasmijala sam se na to.
" Ma ja ću nju zadaviti, sad mi malo nju daj da joj kažem šta joj ide, a mi se vidimo danas jer ću doći kod tebe."
" Može jedva čekam, vidimo se evo ti je."- čula sam s druge strane kako je zove.
" Bok prijateljice." - ovo prijateljice je posebno naglasila.
" Bok i tebi."
" Šta prvo ona pa ja ha?"
" Sorry, ona ima povlastice."
" Aha, tako znači, šta radiš."
" Ništa, malo šetam s Markom i Arthurom po skrivenim putevima Jaruna, ti?"
" Evo, pričam s Markom i ogovaramo te."
" Ah, šta bi drugo i radila." - Rekla sam sarkastično.
" Znači Marko od 0-24?"- upitala sam ju.
" Ah šta ćeš, tako ćeš i ti."
" Aha, moš mislit."
" Pa hoćeš, vjeruj mi."
" Dobro idem sad da Marko nije sam, ajde bok."
" Ćao."- poklopile smo i spremila sam mobitel u džep.
"Oprosti mi molim te imala sam važne obaveze."
" Ma daj molim te, zbog tako važnih stvari mi se nemoj ispričavati." - rekao je i nasmijala sam se.
" Ovaj, šta radiš kasnije?" - upitala sam ga.
" Vjerovatno ništa, danas sam još na slobodi a sutra se nalazim s frendovima ovdje iz Zagreba."
" Htjela sam te pitati ako bi želio ići samnom do Vedrane."
" Naravno može."
" Hvala ti."
" Ajme, ne zahvaljuj mi se toliko nisam ništa napravio."
" Pa jesi."
" Što?"
" Pa ideš samnom."
" Ajme."- rekao je kroz smijeh.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Evo ljudi još jedan nastavak, možda danas u toku dana bude još jedan ali nisam sigurna.
Lya❤️