Ljubav na svjetskom prvenstvu

37.

Budim se. Čini mi se da je negdje oko podne. Nisam baš mogla spavati. Malo bi zaspala pa bi se opet probudila i tako u krug. Uzela sam mobitel kako bi provjerila koliko je zapravo sati. Prvo što mi je zapelo za oko bila je Markova poruka. Javio je da je krenuo te sam mu zaželjela sretan put. Ustala sam se iz kreveta i otišla do kupaonice obaviti rutinu. Presvukla sam se i odlučila izvesti Arthura u šetnju. Nije bilo nikoga doma. Izašla sam van, zaključala kuću i krenula. Nisam prošla ne zamijećeno tako da je moja šetnja potrajala. Iako ne mogu još dobro hodati, trudim se. Osjećam vibraciju u džepu te vadim mobitel iz njega na kojem piše broj kluba.
"Halo."- rekla sam.
" Hej Selenia, Sandra ne. Pomoćna trenerica, sjećaš li me se?"
" Da da naravno, kako ne bih?"
" Čuli smo da si izašla iz bolnice, kako si?"
" A dobro sam, ide, još baš i ne mogu normalno hodati ali normalizirati će se to. Ja bih se voljela vratiti što prije na treninge."
" Gle Sele, nije to tako jednostavno. Imala si jaku ozljedu zbog koje si u komi završila i nije se znalo hoćeš li preživjeti do onog trenutka kada si otvorila oči."
" Znam ali ne mogu ovako živjeti, moram se vratiti."
" Pokušati ću popričati sa trenerom, ali ništa ti ne obećajem, ali ono na što ću ga pokušati nagovoriti je da te vrati čisto da radiš neke vježbe koje bi ti mogle pomoći, utakmice nikako."
" Uredu hvala ti puno."
" Ma nema na ćemu, ja sada idem a kasnije ti javim preko poruke što mi je rekao."
" Može ćao."- pozdravile sme se te poklopile. Nadam se samo da će trener pristati na to. Nedugo nakon završenog poziva s Sandrom nazvao je Lan. Malo sam se začudila ali javila sna se.
" Halo."- rekla sam.
" Hej Selenia. Lan je."
" Oh, hej Lan."
"Kako si?"
" Pa, dobro sam, ne mogu baš hodati kako treba ali ide nekako."
" Kad mi se vraćaš? Dosadno mi je bez tebe "
"Ne znam točno. Sada će pomoćna trenerica nagovoriti trenera da dođem bar na vježbe jer mi neda, želi da se skroz oporavi ali ja ne mogu više ovako."
" Vjerujem, onda postoji mogućnost da se brzo vidimo!"- rekao je sretnim tonom.
" Dap."
" Odlično, i javi mi obavezno kada ti ona javi dolaziš li."
" Ok može, čujemo se onda."
" Može ćao."- rekao je te sam poklopila. Pozivima nikada kraja, tako sam nedugo nakon završenog poziva s Lanom dobila još jedan. Ali ovaj mi je bio značajan, za razliku od druga dva.
" Heej."- rekla sam veselo.
" Hej bejb. Što radiš?"- čuo se Markov glas.
" Ma evo ništa, ubijam malo dosadu pa sam se otišla prošetati sa Arthurom, jesi li stigao?"
" Nisi valjda sama?"
" Da, zašto?"- upitala sam zbunjeno.
" Zato što si nedavno izašla iz bolnice i ne možeš hodati baš najbolje, mogla bi pasti."
" Ma ništa mi neće biti."
" Znao sam da nisam trebao otići. Tvrdoglavo moje."
" Ah što ćeš, nego jesi li stigao?"
" Jesam."
" Si kući ili?"
" Nisam još, vozim se do kuće, s taksijem tako da ne brinu ne vozim ja."
" Aham, i bolje ti je."- rekla sam prijeteći.
" Ma jeli, a što bi mi napravila da vozim i pričam?"
" Vjeruj mi, ne želiš to doživjeti."
"S tobom sve."- rekao je nekim pomalo perverznim tonom.
" Ma daj Marko."- rekla sam glumeći da sam ljuta.
"Ozbiljan sam."- rekao je te sam se nasmijala na to.
" Uskoro se vraćam u Koprivnicu."- rekla sam mu.
" Me zezaš ili?"- upitao je ozbiljnim tonom.
" Ne, pa zašto bi te zezala?"
" Mislim da je bolje da se ja vratim tamo."
" Pa to bi bilo super ali ne zbog onog zbog čega bi ti došao. Neće mi biti ništa, ići ću tamo malo na vježbe, kod našeg fizioterapeuta i to je sve."
" A kako ćeš doći do tamo?"
"Paulo će me voziti, naravno još trebam vidjeti mogu li ali pomoćna trenerica će sve srediti."
"Ma sredit ću ja tebe."- rekao je tiho kako ne bih čula.
"Molim?"- pravila sam se kao da nisam čula.
" Ništa ništa, idem ja sada stigao se pred kuću, moram iznijeti  stvari, čujemo se kasnije na Skype?"
" Može ljubav, vidimo se."
" Volim te."
" I ja tebe."- rekla sam te smo poklopili. Već mi jako fali. Spremila sam mobitel u džep i nastavila sa šetnjom. Vani je baš pakleno vruće iako je već 9. mjesec. Ja sam tip osobe koja ne podnosi vrućinu. Nikako. Ljeto mi je najgore godišnje doba. Najdraža mi je zima. Hladna izvana ali opet ljudi su topliji iznutra. Predivno je. Odlučila sam nazvati Vedranu i predložiti joj da odemo malo na ljetovanje u moj najdraži grad. Rijeku. Taj grad je meni predivan, ima sve što treba imati jedan predivan grad. Uz sve to još je i na moru.
"Veki Veki Veki Veki!"- rekla sam čuvši da se javila.
" Sele Sele Sele Sele. Reci?"
" Imam ideju!"- rekla sam ushićeno.
" Slušam."
" Znači ovako. Što kažeš da odemo na ljetovanje u Rijeku?"
"Ljetovanje? Kaj ne znaš da je 9. mjesec?"- upitala me u smijehu.
" A kaj ti ne osjetiš kak je vruće."
" Da ali ovo je Zagreb, a ono je Rijeka, tamo je uvijek malo hladnije."
" Pa kaj ima veze, ne moramo se kupati možemo samo otići na tjedan dana i to je to, pa ak bu bilo za kupanje  bumo se kupale."- glumila sam taj Zagrebački "naglasak" koji nikada nisam imala.
"Dobro može, imaš pravo."
"Znam, imam uvijek."- rekla sam i ona se počela smijati.
"Naravno, kada idemo?"
" Ne znam kada ti paše?"
"Svaki dan, Marko je otišao tako da možemo bilo kad."
" Šta ti je otišao?"
" Dap."
" A dobro, onda idemo sutra?"
" Može."- rekla je pozdravile smo se te poklopile. Jedva čekaaam. Kada sna završila s razgovorom primjetila sam da sam dobila poruku od Sandre. Rekla mi je da mogu doći idući tjedan i da će mi polako krenuti s vježbama. Odlično, sve se polako vraća na svoje.
Krenula sam kući i tamo sam bila za nekih dvadesetak minuta. Presvukla sam se u neku kućnu robu i bacila se na krevet. Odlučila sam malo nazvati Loresi da vidim kako je. Nismo dugo pričale te mi je rekao kako će doći danas do mene. Ubrzo sam dobila poziv na Skype. Od Marka.
"Hej medena."- rekao mi je dok sam palila kameru.
" Hej i tebi."- rekla sam te mu se nasmiješila. U licu se činio jako umorno.
" Umoran si."
" Malo, još imam predvečer trening."
" Ajde neću te ja puno gnjaviti samo ti pajki da mi budeš dobar na treningu."
" Nee, želim pričati s tobom."- rekao je kao malo dijete.
" Žalim ali ipak mislim da je bitnije da se odmoriš, i obavezno kada ti završi trening mi samo poruku pošalji da znam da si doma. Volim te i čujemo se poslije."
" Volim i ja tebe, ali ne moj još ići."
"Bokić Markić čujemo se kada mi se naspavaš."- rekla sam, poslala mu zračnu pusu i poklopila. Ne mogu ga onakvog gledati, djelovao je mrtvo umorno. Nakon par minuta začula sam kucanje na ulaznim vratima. Pošto nikoga nije bilo doma polako sam se spustila po stepenicama kako bi otvorila vrata. Otvorila sam vrata i ugledala Loresu. Snažno sam je zagrlila ali opet ne pre jako, bojim se zbog bebe.
"Pa hej, kako si mi?"- upitala me Loresa ulazeći u kuću.
" Evo, sad sam odlično, kako si mi ti?"
" Isto."- rekla sam te smo se nasmijale. Bože koje predivno biće ja ne mogu. Ušle smo i sjele na kauč.
" Hoćeš li popiti kavu ili neki sok?"
" Joj hvala ti puno ali ne bih ništa."
" Ako budeš htjela obavezno mi reci. Osjećaj se kao kod kuće. Nego kako mi je bebica."
" Pa bebica je dobro, razvija se kako treba iako se ne može se još vidjeti ali trebala bi kroz koji tjedan."
" Ajme, ja još ne vjerujem, jedva čekam da se rodi, ima da ju, ili ga razmazim. Bit će to tetino zlato."- rekla sam uzbuđenom glasom.
" Kako se meni čini razmaziti ćeš ga i prije nego što se rodi."- rekla je Loresa te smo se nasmijale.
" Istina."- rekla sam te sam nastavila nakon kraće stanke.
" Šta radi ona panjina od mog brata?"
" Ma ništa posebno, na poslu je i tako."
" Samu te pušta doma?"- upitala sam neugodno iznenađeno.
" Nisam još doma, još uvijek radim."
" Ajme, pa zašto?"
" Moram još malo, ali ne brinu neće ništa biti."- rekla je te sam odahnula. Još smo pričale te je ona trebala krenuti. Pozdravile smo se i ona je otišla. Nisam dugo bila sama, nedugo nakon što je Loresa otišla došli su mama i tata. Zajedno smo pojeli ručak koji je mama pripremila ujutro jer da sam ja kuhala vjerovatno bi jeli izgoreno, ako bi mi uspjelo samo izgoriti da ne zapalim cijelu kuću. Pojela sam te sam otišla u sobu kod Arthura koji je spavao na mom krevetu. Uzela sam laptop i odlučila si namjestiti film. Naravno to je bio twilight saga koji sam pogledala mali milijun puta. Iskrena da budem, ne gledam ga zato što je film dobar, nego zato što je onaj vukodlak Jacob toliko prokleto zgodan. Ali nije zgodniji od mog Marka. Nitko nije. Nisam stigla do pola epizode kada mi je preko ekrana iskočilo Markovo korisničko ime na skype-u. Odmah sam se javila.
"Hej jubaav."- rekla sam palivši kameru.
"Hej bejb."- rekao je Marko još pospanim glasom.
"Jesi se napajkio."
"Jesam, i previše ali i dalje mi se baš ne ide na trening. Radije bi sada ležao do tebe i grlio te i ljubio."
"A jooj, ali žao mi je moraš ići na trening, moraš im opet pokazati kako si najbolji i kako nema boljeg od tebe."- rekla sam te se nasmiješio na to. Pričali smo još par minuta te je on trebao krenuti na trening, a ja sam krenula pakirati stvari koje ću sutra uzeti sa sobom u Rijeku.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Novi nastavak je vani!
Čini mi se da polako gubim inspiraciju, potruditi ću se nastaviti da budu nastavci što bolji. Možda napravim malu pauzu, znam da je bila nedavno ali stvarno nemam inspiracije iako potruditi ću se pisati možda mi i dođe😂.

Inače ovaj nastavak sam posvetila tebi vatreneprice samo da vidiš kako je Markec dobra i divna osoba😂 i ako nastaviš sa pisanjem nebuloza o njemu biti će svašta.😂 Naravno samo se šalim hvala tebi i Taekwondo05 što me podržavate u pisanju moje priče, da nema vas vjerovatno bi odavno odlučila prestati s pisanjem ove priče. A naravno hvala i svima vama od srca što čitate moju priču i što votate, nadam se da vam se sviđa.

PS. Ovaj nastavak je trebao izaći sutra ali vatreneprice me nagovorila da izbacim danas.

Lya❤️❤️