Ljubav na svjetskom prvenstvu

26.

Budim se i osjetim kako me netko mrda. Bio je to Paulo.
" Sis, ajde budi se 4 je."
" Šta već?"
" Da."- brzo sam se ustala iz kreveta i otišla obaviti rutinu. Brzo sam se obukla i u autu sam bila u 4:15. Na aerodromu smo bili za 10 minuta. Paulo me pozdravio i ja sam se ukrcala u avion za Sevillu. Tamo sam negdje oko deset sati, on je taman tada na treningu. Nadam se samo kako ću moći ući u njegov stan, kako bi ga mogla prepasti. Stavila sam si slušalice u uši, pustila muziku i zaspala. Probudila me stjuardesa. Rekla mi je da smo za pola sata na odredištu. Kud prije? Nakon još pola satnog dosađivanja i razrađivanja plana sletjeli smo. Nazvala sam taksi i pričala na engleskom pošto mi baš i ne ide najbolje španjolski. Hvala Marku Pjaci jer da njega nema ne bih znala gdje Marko živi, i da se može ući i bez ključa, samo trebaš znati lozinku, koju mi je Pjaca dao. Rekla sam taksistu gdje me mora odvesti i tamo smo bili za 15 minuta. Platila sam, uzela stvari, izašla iz taksija i krenula prema njegovom stanu. Nisam mu čak ni poruku poslala. Nadam se da ću ga iznenaditi i da će mu se svidjeti iznenađenje. Došla sam do njegovog stana. Unijela sam lozinku i ušla unutra. Stan mu je stvarno lijep. Pošto je dućan bio blizu, odlučila sam otići do njega i kupiti sastojke za njegov omiljeni kolač, ledeni vjetar. Kupila sam sve potrebne sastojke i krenula prema stanu. Oprala sam ruke, pustila muziku te sam se bacila na posao. Za nekih pola sata torta je bila gotova i stavila sam je u frižider da se hladi. Sjela sam na trosjed i listala malo po Instagram story-ma. Većina su bila čestitke za njegov rođendan. Nakon sat i pol sjedenja i listanja po instagramu, napokon se nešto dešava. Čula sam kako je netko zalupio vratima od auta. Brzo sam otišla u kuhinju i sakrila se iza kuhinjskog šanka. Čula sam korake i nedugo nakon toga otvaranje vrata. Koraci su se čuli ne daleko od kuhinje. Provirila sam malo iza šanka i vidjela sam kako mi okrenut leđima sjedi na trosjedu. Ok, sad je vrijeme. Polako sam čućeći krenula hodati, pokušala sam biti što tiša.
"Sretan rođendan!"- zaderala sam se i iskočila. Pogledao me prestrašeno i stavio je ruku na srce.
" Jesi dobro?"- rekla sam u smijehu.
" Valjda jesam."- rekao je te se nasmijao. Ustao se i zagrlio me.
" Hvala ti puno. Kako to da si došla?"
" Pa kao 1. rođendan ti je a kao 2. imam jedno iznenađenje za tebe, koje ćeš vidjeti tek malo kasnije jer bi sada trebali krenuti."
"Kakvo iznenađenje, pa ti si iznenađenje."
" Pa ovo je bolje."
"Ne bih rekao."- rekao je te smo se nasmijali.
"Zašto si bezveze išla trošiti? Meni bi bilo dovoljno da si me samo nazvala."
" Znam da bi ali eto, htjela sam."- zagrlio me čvrsto te smo zatim krenuli.
" Evo ovako, mi ćemo sada ući u taksi, staviti ću ti povez na oči da ne vidiš kamo idemo."
" A da nas ja odbacim?"
" Ne, onda neće biti zanimljivo."- rekla sam te sam mu stavila povez na oči. Polako smo krenuli prema taksiju. Pozdravili smo taksista te sam mu ja pokazala na mobitelu gdje bi nas trebao odvesti. Krenuli smo. Marko i ja smo malo pričali i brzo smo došli na odredište.
" Mogu li sada skinuti?"- upitao je Marko s već rukom na povezu.
" Nikako, još samo malo."- rekla sam te sam ga uhvatila za ruku kako se negdje nebi zabio. Nakon minute hoda, napokon sam ugledala to mjesto gdje nas čekaju.
" Ok, mislim da sada možeš skinuti povez."- rekla sam te je skinuo povez s očiju. Par sekundi je stajao i gledao u pravcu prema kojem trebamo otići. Zatim je pogled prebacio na mene. Došao je do mene i zagrlio i odvojio od zemlje.
" Je ti se sviđa?"- pitala sam kada me spustio.
" Naravno, hvala ti puno."- rekao je i osmijeh mu nije silazio s lica.
" Nadam se da nisi još platila?"
" Naravno da jesam. Pa nećeš ti plaćati."- rekla sam te je on nezadovoljno odmahnuo glavom, ali se ubrzo opet nasmijao te smo krenuli prema tamo. Pozdravili smo se s ljudima i oni su nam stavili ruksak a leđa u kojem je padobran i ušli smo u avion.
" Je se bojiš?"- upitao me Marko.
" Pa, malo da, ti?"
" Ne brini sve će biti uredu, pa ja se baš i ne bojim."
" Nego kako si došla na tu ideju?"- upitao ne Marko nakon kratke stanke.
" Malo Paulo, malo Pjaca i tako su mi dali ideju."- rekla sam te nas je taj čovjek što radi tamo pozvao da dođemo kod vratiju te smo se oboje ustali i krenuli prema njemu. Dogovorili smo se da Marko prvi skače. Nakon par sekundi od dogovora, skočio je. Užas. Ja ne znam kako ću ovo. Zatvorila sam oči i samo sam se bacila. Nakon par sekundi padanja bez padobrana, odlučila sam ga otvoriti. Gledala sam oko sebe i vidjela sam da je Marko udaljen par metara s moje lijeve strane. Ovo je ustvari jako fora. Letjeli smo tako nekih dvadeset minuta kada smo sletjeli na zemlju.
" I je ti se svidjelo?"- upitala sam Marka skidajući ruksak s leđa.
" Bilo je predivno, stvarno, hvala ti puno."- rekao je te smo se zagrlili.
" Kako je tebi bilo?"
" Fora, nije bilo onako strašno kao što sam mislila."- rekla sam uzimajući mobitel kako bih nazvala taksi da dođe po nas. Došao je za pet minuta te sam ga zamolila da nas vrati do Markovog stana. Nije nam dugo trebalo i stigli smo. Kada smo došli, izvadila sam tortu iz frižidera i počeli jest.
" Hvala ti stvarno na ovome ali nisi se trebala ovoliko truditi oko mene."
" Ma da Marko molim te, ne pričaj gluposti, volim usrećiti ljude."- nakon što smo pojeli tortu, Marko me odveo u neki restoran na večeru. Stvarno ne predivno.
" I kada se vraćaš?"- upitao me uzimaći zalogaj.
" Danas imam avion, oko deset sati."
"Već?"
" Da, ipak brzo krećem sa treninzima pa da još malo budem kući, da još provedem ovo malo vremena s njima."
" Je znaš da to znači da ću ti dosađivati?"- rekao jer te sam se nasmijala.
" Neću niti ja biti ništa bolja."- kada smo pojeli Marko je otišao i platio te smo zajedno otišli do njegovog auta. Stigli smo do stana, bilo je 21:30, te sam ja trebala krenuti na aerodrom.
" Ovaj, ja bih sada trebala krenuti."
"Kako misliš doći do tamo?"
" Taksijem?"
" Am, neće ići. Ja ću te odvesti."
" Ne daj molim te, ne želim te daviti i trošiti tvoje vrijeme."
" Jao Selenia, kao prvo ti me nikada ne daviš i nikada ni ne oduzimao vrijeme, zato molim te ne pričaj gluposti."- rekao je oblačeći tenisice i uzimajući ključeve od auta. Tamo sam puhnula i krenuli smo prema autu.
" Hvala ti puno."- rekla sam mu.
" Ne hvala tebi."- ubrzo smo se našli pred aerodromom. Parkirao je auto i ušli smo unutra.
" Nadam se da ovo nije zbogom."- rekla sam pogledavajući prema avionu.
" Naravno da nije."- rekao je te smo se zagrlili. Obožavam njegove zagrljaje, nekako su posebni.
" Obavezno mi se javi kada stigneš, nebitno u koje doba jer svakako neću moći spavati dok mi ne javiš da si stigla."
" Ma biti će sve uredu, samo ti spavaj, ipak imaš sutra trening."
"Nema veze."- rekao je te smo još par sekundi stajali zagrljeni u tišini. Zatim sam ga još jednom pozdravila i otišla sam u avion jer je bilo zadnji poziv za ukrcavanje.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Hejlo, ljudovi. Evo, novi nastavak je ovdje. Hvala vam puuuunoo što čitate moju priču, nadam se da vam se sviđa. Želim vam se ispričati ako je ovaj nastavak malo dosadniji, nisam bila baš kreativna.
Oprostite na greškama.
Lyasm❤️❤️