Ljubav na svjetskom prvenstvu

40.

MJESEC DANA KASNIJE.

Prošlo je već mjesec dana od kad sam počela s treninzima. Ništa se nije promijenilo, sve je po starom. Osim što sam svakim danom sve gore i gore. Želim mu čuti glas. Osjetiti njegove dodire. Još me zove ali ni jednom mu se nisam javila. Fali mi. Neopisivo. Krenula sam se spremati za trening kada sam dobila poziv. Zvao me Pjaca.
" Halo?"- javila sam se.
" Hej Selenia, Pjaca je."
" Hej, znam da si ti reci."
" Molim te pomiri se s Markom, dopusti mu da ti objasni što je bilo. Najbolji mi je prijatelj i stvarno ga ne mogu gledati ovakvog, već četiri puta si je pokušao oduzeti život ali sva sreća na vrijeme sam primijetio da nešto nije uredu. Molim te popričaj s njim."- rekao je Marko potreseno. Šokirala sam se kada je rekao da si je Marko pokušao oduzeti život.
"U redu Marko, poslušati ću ga ali ne znam hoću li mu moći oprostiti."
" Hvala ti puno."
" Hvala tebi."- rekla sam te smo se pozdravili i poklopili. Ne znam da li da ga ja nazovem ili da on mene. Nisam morala dugo razmišljati zato što sam  dobila njegov poziv. Javila sam se.
" Selenia?"- upitao je zbunjeno ali s nekakvom radošću u glasu.
" Marko?"- rekla sam mirno.
" Selenia ja više bez tebe ne mogu. Fališ mi previše. Svaki tvoj dodir, poljubac, sve mi fali. Molim te daj mi da ti objasnim."
" Ajde, slušam."- rekla sam te mi je ispričao sve što se desilo.
" Dobro, Marko ali zar ti misliš da samo tako mogu prijeći preko toga. Mislim nije te ona silovala pa da ti ja sad oprostim. Kako? To što si bio pijan ti nije opravdanje. I znam da čovjek ne zna šta radi u takvom stanju ali Marko pobogu, kako ti se to moglo desiti?"
"Zato što sam glupi kreten."
" Nisi glup, nisi ni kreten. Što god napravio ja tebe i dalje volim. Ne mogu te zaboraviti ni da hoću. Volim te previše, ali trebati će mi vremena. Spremna sam preći preko toga, samo me malo pusti."- rekla sam mu. Složio se te smo poklopili. Stvarno ga volim i stvarno mi fali. Izašla sam iz stana i zaključala ga. Trebam stići na trening.

Nije bio nešto posebno naporan. Završio je nakon sat i pol. Od sutra smo na malom godišnjem. Ne znam povodom čega ali dali su nam tjedan dana odmora. Naravno otići ću u Zagreb svojima. Fale mi. Samo se nadam da Marko nije tamo iako sumnjam. Imaju utakmicu nekakvu na Maksimiru. Željela bih ići ali neću. Počela sam polako pakirati stvari. Danas mi je bus u 19:00. Ne znam što raditi do tad. Iz mojih misli trgnulo me zvono. Otvorila sam vrata a tamo je stajao Lan.
" Hej ljepotice."- rekao mi je te smo se zagrlili.
" Hej!"- rekla sam sretno. On je osoba koja mi je pomogla kada mi je bilo najgore. Tješio me i pomagao mi da ne mislim toliko na Marka. Stvarno je divan. Ušao je te smo sjeli an kauč.
" Ideš mi danas?"- upitao me tužnim glasom dok je mazio Arthura.
" Dap."- rekla sam pogledavši u Arthura koji se mazio.
" Kad se vraćaš?"
" Za tjedan dana."
" Uh, odlično, već sam se prepao da nije na duže iako je i ovo dugo."- rekao je te sam se nasmijala.
" Zna li on?"- upitao me mislivši na Marka.
" Ne zna, i ne želim da zna. Ustvari nisam nikome ni rekla da dolazim, kada bih rekla Vedrani ona bi rekla Marku koji bi rekao Marku, jer mu je najbolji prijatelj. A ja ga ne želim gledati."- rekla sam te je kimnuo glavom.
"Znaš, ponosan sam na tebe. Znam da ga nisi prebolila skroz ali se trudiš."- rekao je te sam mu se nasmiješila.
"Bez obzira na sve, voljela bih ga zagrliti najjače što mogu."
"Znam, i vjerujem da bi to voljela, ali ostani jaka. Molim te."- rekao je. Kimnula sam glavu i zagrlila ga.
"Hvala ti."-rekla sam.
"Za što?"- upitao je zbunjeno.
" Zato što si bio uz mene kada mi je bilo najteže, pomagao mi da ne mislim toliko na njega."- rekla sam na što me on jače zagrlio.
"Ako ti išta, ikada bude trebalo, u bilo koje doba noći ili dana, gdje god da se nalazila, slobodno me nazovi."- rekao je gledajući me u oči dok smo se osvajali iz zagrljaja.
"Koliko je sati?"- upitala sam ga.
"18:00."- ajme, pa kud prije? Za sat vremena imam autobus.
"Ispričaj me ali moram ići spremiti neke stvari."- rekla sam užurbano.
" Ma nema problema, ionako sam mislio otići. Kad da dođem po tebe?"- pitao me te me ostavio zbunjenu.
" Kako misliš?"
" Pa lijepo, ne misliš valjda pješke ići  do stanice koja je udaljena 10 km odavde ili kojim slučajem plaćati taksi?"
"Pa..."
"Je ti paše u 18:40?"
" Pa, može hvala ti puno."
" Nemaš mi se za šta zahvaljivati, za tebe bi sve napravio."- rekao je i namignuo. Ok. Nema me. Ispratila sam ga te smo se pozdravili. Koliko god ja i dalje volim Marka, počinjem osjećati nešto prema Lanu. Volim ga jako, naravno kao prijatelja, stvarno je divna osoba, samo mi je žao što se poigrava sa srcima ostalih cura. One ga vole, predivan im je a on ništa. Mislim svaka mu čast, bolje i to nego da napravi ono što je meni Marko. Kao voli te najviše i onda ode u drugu zemlju puštajući curu koja mu vjeruje i onda ju prevari. Ne bih trebala sada o tome razmišljati. U ovih mjesec dana odlučila sam si kupiti jedan stan u Zagrebu. Mislim se vratiti i krenuti na fakultet te pauzirati malo s rukometom. A ne želim biti roditeljima na grbači. Imam dovoljno godina da mogu samostalno živjeti. Valjda. Krenula sam spremati neke stvari i robu. Na žalost Arthur ne ide sa mnom jer ne može. Ali to je samo tjedan dana pa mi je Lan rekao da mu nije problem paziti na njega. Nakon spremanja stvari u kofer odlučila sam malo pospremiti i stan, pošto mi je ostalo 20 minuta dok Lan ne dođe po mene. Pospremila sam malo stan. Naravno ne cijeli jer nemam baš vremena. Lan je došao po mene te smo sjeli u auto i dopratio me do "kolodvora".
"Vidimo se malena."- rekao je i poljubio me u tjeme.
" Vidimo se veliki."- rekla sam još u jakom zagrljaju.
" Nazovi ali ti bilo šta zatreba."
" Ne brini hoću. Pazi sebe i pazi mi Arthura."
"Naravno da hoću, njega više nego sebe."- rekao je. Pozdravili smo se te sam ušla u autobus. Bilo je malo ljudi unutra. Ja sam sjela na svoje prazno mjesto do prozora. Nedugo nakon vidjela sam da je jedna ženska osoba sjela do mene. Mia?
"Mia?"- upitala sam iznenađeno pogledavši u svoju lijevu stranu.
" Selenia?"- rekla je sretno te me zagrlila na što sam joj ja uzvratila.
"Od kud ti tu?"- upitala sam.
" Ma, nitko od mojih nije mogao doći za Zagreb danas a ne možemo Marka pustiti onako samog. Nedo Bog da si još nešto pokuša napraviti."
"Aha."
"Selenia, molim te, hoćeš li razgovarati s njim i pokušati mu oprostiti. Znaš da nije takav. Pa da te ne voli ne bi ovo sve radio, niti bi te ikada pitao za vezu. Vjeruj mi. Znam ga bolje od bilo koga. Stvarno pati, znam da ni tebi nije lako, niti najmanje, ali isto tako znam da oboje patite."- rekla je te mi je suza ispala iz oka. Nisam to više mogla držati u sebi.
" Potruditi ću se."- rekla sam samo i pogledala kroz prozor s glavom naslonjenom na sic. Zvijezde su se polako otkrivale pa sam ih mogla gledati. Predivne su. Stvarno jesu.
U Zagreb stižem za sat vremena, znači oko osam. Samo se nadam da su moji doma jer nemam ključ.
"I kako si?"- okrenula sam se odjednom prema Mii i upitala je.
" Pa ne znam što da ti kažem, dobro sam a sjedne strane nisam, znaš zbog čega. Ti?"
" Solidno."
" Je te mogu nešto pitati, ali da se ne uvrijediš?"- upitala je Mia.
" Naravno, slobodno."
" Imaš li drugog?"- upitala me i ostavila u čudu. Samo sam joj odmahnula glavom."
" Ne mogu Mia, jednostavno ne mogu."- rekla sam. Samo je kimnula glavom.
" Voliš li ga još?"
" Više od svega."- rekla sam tiho bacivši pogled na zvijezde. Koliko god ga mrzila zbog onog što je napravio toliko ga i volim pa i više. Mislim da znate već onu moju da kada gledam u zvijezda da sam povezana sa svim ljudima koji gledaju u njih. Nadam se da gleda i on.

Ovih sat vremena vožnje mi je brzo prošlo. Došli smo u Zagreb.
" Hej, hoće te netko čekati ili?"- upitala me Mia.
" Ne, nitko ni ne zna da dolazim, ali uzet ću taksi pa ću doma."
" Želiš li možda s nama."- rekla je i pokazala rukom prema autu u kojem se nalazio Marko.
" Oprosti, ali ne mogu još."
" Razumijem."- rekla je te smo se zagrlile. Zatim je otišla.

MARKO R. P.O.V.

"Kako je?"- upitao sam Miu dok je ulazila u auto.
" Slomljeno."- odgovorila je. U meni se nešto slomilo kada je to rekla. Ne mogu više ovo podnijeti.
" Kako to da je ovdje?"
" Dobili su nekakav odmor od tjedan dana."

SELENIA P.O.V.

Taksi me napokon dovezao kući. Kao što sam i predpostavljala nikoga nema. Vjerovatno rade noćnu. Odlučila sam nazvati Paula da vidim ako je kući.
" Hej Paulo."- rekla sam potišteno. Tako govorim već zadnjih mjesec dana.
" Hej Seka."
" Oprosti što smetam, samo sam te htjela pitati imaš li možda ključ od mamine i tatine kuće?"
" Imam, zašto?"
" Pa došla sam u Zagreb pa bi voljela negdje spavati a da to nije neki hotel ili apartman."- rekla sam sarkastično.
"Ajmeee, došla si, evo me za dvije minute."- rekao je i poklopio. Strašno. Malo sam stajala i bila na mobitelu i kao što je i rekao, za dvoje minute bio je tu. Izletio je iz auta i zatrčao se prema meni te me snažno zagrlio.
" Kako si?"- upitao me.
" Evo, ide, ti?"
"Ah, znaš, nisam dobro kada znam da ti nisi ali ima i boljih dana."- rekao je te mi je pružio ključ.
" Ako želiš, možeš doći kod mene i Lorese spavati."
" Ma ne, samo vi uživajte neću vam smetati."
" Znaš da ne smetaš ali kako želiš. Idem sad, vidimo se sutra?"
" Vidimo se."- rekla sam te smo se zagrlili i otišli svako svojim putem. Ušla sam u kuću, i otišla se odmah otuširati. Zatim sam legla u krevet i zaspala odmah.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Evo ljudići novi nastavak. Nadam se da vam se sviđa.
Oprostite na greškama.
Lya🖤