Večna promena

Chapter 1. - New Boy

Probudm se uz pospan osmeh za koji je odgovorno bilo mekano krzno koje me je golicalo po licu. Otvaram oci i ugledam mog jedinog i najboljeg prijatelja - Reksa. Stajao je šapama naslonjen na ivici kreveta odmah do moje glave i gledao me cvileći.
„Hej drugar." Jedva progovaram sanjivim glasom protežući se nekoliko puta i koprcajući se po krevetu.

Kao odgovor dobijam kraći lavež na šta se nasmejem i počnem tražiti mobilni telefon. „Sigurna sam da sam ga tu negde stavila.", kažem sama sebi u bradu dok opipavam površinu kreveta. Posle detaljnog pretresanja cele površine kreveta na kraju ga nađem ispod jastuka. Eto koliko je moj život zanimljiv.

Samo da vidim koliko ima sati. Skoro pa deset, dobro imam dosta vremena pre početka glupe srednje škole. Pitate se zašto glupa? Verujte mi, da ste na mom mestu i vama bi bila glupa. Jednostavno je prezirem.

Trebala bih da je obožavam, i obožavala sam je sve dok nisam prve godine kročila u nju i dok nisam videla kakvi sve momci i devojke idu u nju takođe.

Ja sam glavni predmet za ponižavanje, kao da mi na čelu nacrtana ona stvar. Nikada nisam uzvraćala uvredama iako sam jako želela, uvek bih samo odšetala, spuštene glave, do parka iza škole i tako sedela na maloj klupici. A kada bih shvatila da debelo kasnim na čas onda bih trčala natrag.

To bih 'proživnjavala' svaki dan. Uvek bih imala zamišljen pogled okrenut ka prozoru pored zadnje klupe i razmišljala.

Ja sam samo devojka, obično ljudsko biće baš kao i oni, zašto me vide kao drugačiju? Zar mi fali noga, ruka, oko?

Za skoro svih četiri godina koliko idem u tu školu, nikada ih nisam razumela, niti cu. Ono što mi je ulivalo nadu je to što sam sebi govorila još malo i krećem na koledž. To me je donekle tešilo a i koledž u New York-u nikako ne može da zvuči loše.

Protresem glavom terajući bezazlene misli iz moje prenatrpane glave. Bacam pokrivače sa sebe i ustajem iz kreveta. Izlazim iz sobe i siđem polako stepenicama jer sam imala vatrena iskustva sa njima. Uputim se ka kuhinji u kojoj naravno, kao i obično, nema nikoga.

Moj otac je menadžer neke firme, nemam pojma koje a ni kako se zove, nikada me nije zanimalo, a i ne verujem da hoće. Nikada nije tu, ili je na nekom poslovnom putovanju ili ode na posao rano tako da sam naviknula na samoću.

Otvorim frižider i prvo što mi zapadne za oko je pakovanje krema. Od kada nisam jela krem. Zgrabim ga kao da će mi ga neko oteti, a ustvari sam sama samcijata.

Kada sam se lepo najela krema uputim se ka spratu, tačnije mojoj sobi.

Nije ništa posebno. Jedina stvar koja me je oduševljavala je bio stakleni zid, velik krevet i velika polica sa knjigama. Naravno ne hvalim se velikim ormanom koji je poluprazan zbog moje fobije od šopinga. Još jedna čudna stvar o meni.

Kada sam završim sa oblačenjem još jednom se pogledam u ogledalu. Bele farmerice, bela kožna jakna, obična plava majica, bele starke i moja ominjena plava torba.

Nisu me da kažem 'maltretirali' zbog finansijskih problema, daleko sam ja od toga. Ipak su možda samo takve osobe, zle i zavidne. Ma ne, zašto bi bili ljubomorni na mene - devojku koja nema prijatelje. Ma hajde molim te, na devojku koja je u četvrtoj godini srednje, a još dečka nije imala, da, da, obavezno. Još nekoliko stvari dodatih na listu stvari o meni.

Pozdravim se sa Reksom i zaključam kuću, izlazeći iz dvorišta. Ne zelim krađu, a ni da lepim plakate za izgubljenim haskijem po gradu, ne to definitivno ne želim. Pogledam na sat, dvadesetak minuta do jedanaest, taman da stignem na vreme.

Uputim se polako niz ulicu razgledajući prolaznike i izloge radnji. Uvek idem pešice. Ne želim da zadobijem i status 'razmažena bogatašica' zbog šofera ili skupog auta. Da previše brinem oko mišljenja drugih.