To veče sam morala nešto da preduzmem. Baš kao što je to on rekao. Ako nešto ne učinim bila sam sigurna da Noe više neće biti...
Loše misli su me zapljuskivale, udarale i slamale moju dušu poput bure koja je haotično vladala u meni.
Izašla sam iz svoje sobe dok su se osećanja u meni sudarala i mrsila tako da ih ni sama više nisam razumela zbog čega mi se pomalo vrtelo u glavi.
Našla sam se ispred Noine sobe, još uvek pokušavajući da razumem ova zamršena osećanja.
Pokucala sam čekajući odgovor ali njega nije bilo.
Ja samo želim da budemo srećna porodica.
Prislonila sam svoje lice na hladno drvo kako bi bolje čula. „ Noa, ja sam.“ Rekla sam malo tiše nadajući se da će mi odgovoriti i pružuti mi bar onaj slab tračak nade, koji bi očajnički zgrabila i sačuvala od svega.
Umesto odgovora ono što sam čula sa druge strane bio je tihi, prigušeni jecaj. Sa tim i onaj tračak nade je bio smrvljen i trag njegovog postojanja su prekrila ova zamršena osećanja.
Zašto ne možemo da budemo srećna porodica?
Odmakla sam glavu od vrata i nekoliko trenutaka samo zurila u njih dok su mi se oči punile suzama.
’O ne plači devojčice, uskoro će sve ovo biti gotovo i svi ćete ponovo biti srećni!’
„Upravu ste gospodine kandžo.“
Prošaputala sam kao odgovor svom prijatelju koji je uvek tu bio za mene. I ako ga nikada nisam videla on je uvek bio tu.
Nabacila sam slabašni osmeh na lice dok je poslednja suza nestajala sa mog lica.
„Sve će biti u redu Noa! Sigurna sam da te mama voli...“
Kada nisam još jednom dobila odgovor, okrenula sam se potišteno, i produžila ka kupatilu. Mada ovaj put nisam ni očekivala odgovor...
’Ne brini se ona će biti na lepšem mestu posle ovoga i svi ćete biti srećni.’
„Da li ću moći da je opet vidim?“
Pitala sam dok mi je srce sve više ubrzavalo ritam.
’Naravno srce.’
Mogu svima da pomognem! I na kraju čak da upoznam gospodina kandžu.
Želim sve ovo da se završi.
Tiho sam otvorila vrata od kupatila i ušla unutra. Para me je u trenutku okružila baš kao da je želela da me proguta i izbriše iz postojanja.
Približila sam se kadi i prevučenoj zavesi iznad nje.
„Ko je to?“
Mamin glas je odzvonio kupatilom ali me je gospodin Kandža upozorio.
’Ššššš... Ne zaboravi: moraš biti tiha. Hoćemo da je iznenadimo. Samo učini kako sam ti rekao.’
Klimnula sam glavom i polako počela da prelećem pogledom po kupatilu. Kroz paru, koja je postajala sve gušća, ugledala sam ono što sam tražila. Tiho sam privukla malu plavu stolicu, na koju sam se inače penjala kako bi oprala zube, i smestila je na savršeno mesto ispred velike police ispunjene šnalama i razmin stvarčicama.
Bez oklevanja sam se popela na nju i dohvatila fen.
Utakla sam dugačak kabl u struju i polako se približila kadi, dok je moje srce udaralo sve jače. Na trenutak sam pomislila da ga i ona može čuti jer to je sada bila jedina stvar koja je nadglašavala ovaj nemir koji sam osećala.
Netremice sam posmatrala fen koji se tresao u mojim drhtavim rukama i suze koje se polako formiraju u mojim očima.
’Želiš da se sve ovo završi za ne? Želiš da pomogneš svima? I da svi budu srećni?’
YOU ARE READING
At Least Save My Monsters
Horror~ Triler/horor sa dozom romatike~ Lusindin život je veoma buran, i na veoma surov način njen predah od realnosti u školi biva oduzet. Sve više je tonula u beznađe i mračne dubine njene izmučene duše. Nikada se nije osećala potpunom, oduvek je znal...
