At Least Save My Monsters

17.~Njegov dah je otrov~

~Danijel~

Zaustavio sam se dok sam posmatrao Leona kako drži Lusi u svom naručju. Ona mene nije mogla videti ali je zato je on mene mogao i nije mogao da odoli a da mi ne uputi jedan podrugljiv osmeh. Posmatrao sam kako joj šapuće i sasvim jasno sam razumeo svaku reč, zbog mog istančanog čula.
Zakasnio sam... Ponovo je stigao pre mene...

Sada sam uveren da Leon govori istinu... To stvorenje je umaklo... Mada mislim da sam to znao i pre ovoga. Osetio sam slabašan puls u blizini i skrenuo pogled sa njih. Na podu je bio onaj dečko kojeg sam video sa Lusi nedavno.  Skrenuo sam pogled sa njega ponovo ka Lusi koja je iskočila iz njegovog naručja i počela da paniči. Ko zna kakvu je grozotu sada viđala. Zažmurio sam i osetio tu čudnu auru tog stvora oko nje i bila je jaka.

Napravio sam korak ka njoj jer sam tako očajnički želeo da je zagrlim i kažem joj da će sve biti u redu. Baš kao što je to nekada ona meni govorila...

~Flashback~ 

Iskašljao sam se i ponovo pljunuo krv koje je bilo na sve strne. Pitao sam se i odakle mi toliko krvi?
Koliko je još imam?

Jedva sam se održavao na drhtavim rukama  i kolena su močinjala sve biše da me boli. Pokušao sam da napravim nekakav pokret, bilo kakav da znam da sam živ ali okovi su me zadržali i samo sam završio sa licem na hladnom podu. Ležao sam u barici sopstvene krvi i čekao da se ovo završi. Želeo sam već jednom da umrem...
Koji je ovo put? Suze su mi navrle na oči i mešale se sa krvlju.

Jedva pri svesti čuo sam taj grozan zvuk udaranja potpetica o pod. I znao sam da me neće pustiti još da umrem.

Pogled mi je bio mutan ali sam prepoznao  Edvinine noge koje su se približavale i stale iznad mene. Naredila je nešto svojim slugama a zatom je čučnula tako da je mogu videti.

"Hej." Sladunjavo je rekla  i napravila zločesan osmeh "Imaš sreće da si izdržao celih 8 sati! Uspeo si. A za nagradu poštedeću ti život."

Radije bi da sam mrtav.

Okrenula je glavu i ozbiljno viknula "Ubrizgaj mu već jednom taj lek. Zar želiš da moj miljenik umre?!" Sada nežnim glasom okrenula se ka meni "Ja i ti ćemo uskoro da razgovaramo."

U tom stanju više nisam ništa razumeo ali da sam  bio prisebniji radije bi se ubio nego razgovarao sa njom. To nikada nije dobro...

[...]

Ležao sam na starom dušeku pokušavajući da se ispravim ali me je nečija ruka zaustavila. Bio sam spreman da nekog sada stvarno odalamim ali kada sam podigao pogled iznenadio sam se. Tu se nalazila neka devojčica koja ne verujem da je bila mnogo mlađa od mene. Pokušao sam da izgovorim Ko si ti? Ali reči nisu napuštale moja usta.

Pružila mi je nekakvu belu tečnost i sela pored mene. Zbunjeno sam je pogledao i sada pomislio da ovo sanjam. Ona se nasmejala i spustila ćašu pored mog kreveta. "Ne brini se. Sve će biti u redu." Njen osmeh je bio tako zarazan da sam se i ja osmehnuo posle ne znam koliko vremena. Čvrsto me je zagrlila dok sam ja u šoku samo stajao tako. Ko me je zadnji put ovako grlio?...

Odmakla se od mene i onako snažno i samouvereno rekla "Ja sam Lusinda, možeš me zvati Lusi." Ponovo sam se nasmejao dok je ona ponovo uzela čašu i pružila mi je. "Brzo popi. Tetka ne sme da zna da sam ovde." Šapnula mi je i ja sam kao po komandi iskapao belu tečnost iz čaše.
Hmm... mleko?

Brzo je preturala po svojim džepovima i izvadila malenu čokoladicu i stavila mi je u ruku. "Mene slatkiši uvek oraspolože." Rekla je i skočila sa  dušeka i kada je bila na vratima ja nisam želeo da ona ode.
"Danijel." Malo glasnije sam rekao kao da sam je molio da ostane ali ona mi se toplo nasmejala i mahnula a zatim brzo odjurila niz hodnik.