At Least Save My Monsters

18. ~ Šta on zna o meni? ~

Lusi

Glava me je užasno bolela i nisam mogla da se pomaknem nekoliko trenutaka. Promeškoljila sam se i pokušala da otvorim umorne oči. Trepnula sam par puta i polako se pridigla u sedeći položaj. Sedela sam na nekakvom starom krevetu koji je podsećao više na neki bolnički krevet samo što je posteljina bila crna. Okretala sam se po mračnoj prostoriji koja je bila veoma mala. Prozora nije bilo a jedini izvor svetlosti su bile sveće na malenom stolu do kreveta. Gde sam to ja?

Moje disanje se ubrzalo kada su slike počele da se smenjuju u mojim sećanjima i mislila sam da ću dobiti napad panike.

"Hej. U redu je, smiri se Lusi."

Čula sam poznati glas iza sebe. Prebrzo sam se okrenula i uhvatila za glavu pokušavajućida potisnem navalu još većeg bola.

Leon mi je polako prišao i seo na krevet, koji je istog trena zaškripao.

Pokušala sam da kažem nešto, želela sam da vrištim i da sam svoj bes iskalim na njega ali nikakav zvuk nije izlazio iz mojih usta. Namrštila sam se još više i povukla na ivicu kreveta preletajući pogledom po sobi za mogući izlaz. Tople suze su počele da se slivaju niz moje lice, jednostavno ih nisam više mogla zaustaviti...

Šta je stvarno a šta ne?

U šta treba da verujem?

Ništa od ovoga nema smisla!

Približio mi se i obrisao suze sa mog lica.
'Previše je blizu'
Moje srce je ubrzalo ritam i više nisam znala o čemu da razmišljam.

"Ne plači, u redu je." Uzdahnuo je i malo se odaljio od mene. "Uskoro će ti sve biti jasno..."

Zastao je i sa ozbiljnim izrazom na licu dodao "Ako se pitaš da li je to još jedan san... Veruj mi da nije."

Pitanja su se ponovo nizala jedna za drugim dok su otkucaji srca tutnjali u mojoj glavi.

Ali jedno me je najviše mučilo- Šta on zna o meni?

"Ne uzbuđuj se. Sa mnom si bezbedna to je najbitnije. Doneću ti nešto da popiješ sigurno se osećaš ošamućeno."

U tom trenutku me je pogodilo "Šta si mi to uradio?"

Na njegovom licu se razvukao osmeh "Ono što je bilo neophodno ."

Nisam shvatila njegove reči i pokušala sam da ne razmišljam o tome jer me je sada zanimalo nešto drugo

"Teodor...?" Nisam mogla da dovršim rečenicu i kada sam podigla pogled videla sam Leona koji mi je leđima bio okrenut spreman da ode.

"To nemoj mene da pitaš."

"Koga onda?"

Nije mi odgovorio i samo je izašao iz prostorije zatvarajući vrata za sobom.

Uf prosto me nervira to njegovo nadmeno ponašanje. Zar je tako teško odgovoriti! Morala sam da gurnem misli o Teodoru po strani kako bi mogla što racionalnije da razmišljam u ovoj situaciji (i ako je to sad delovalo očajno).

Kada su se koraci odaljili i konačno utihnuli ustalasam i skoćila do vrata spremna da odem. Mislila sam da ću u sekundi povratiti od mučnine koja mi se popela do grla. Morala sam da sednem da hladan pod kako se ne bi onesvestila ili izpovraćala.