At Least Save My Monsters

39. ~Cela istina~

Noa

„Šta želiš da kažeš?“ Rekao sam pomalo zajedljivo.

Tišina nas je obavila poput tamnog oblaka dima čineći svaki moj udah sve težim. Kao da je zažalio zbog toga, i sada su mu reči bile zaglavljene negde između dalekih misli i nagona da ih samo izgovori.  Delovalo je kao da je vodio nemu borbu u sebi, i tu tvrdnju je potvrdio težak uzdah.

„Ne vredi da se sklanjamo negde, posumnjaće... Zato ću ti samo reći.“
Malo tiše je rekao prolazeći rukom kroz plavu kosu.

„Niko od nas se nije izvukao tek tako. Bilo bi previše lako da pobegnemo od Edvine bez ikakve pomoći.“

Na trenutak sam ga pogledao, dok je moje srce preskočilo otkucaj. Strepio sam od onoga što ću čuti.

Zašto bi išta bilo jednostavno?

„To su bili oni, Noa. Zbog njih smo uspeli da pobegnemo.“

Zastao je na trenutak kao da ni sam nije znao šta sledeće da kaže. Ponovo je uzdahnuo  zbog čega sam ja zagrizao usnu od nervoze koja nas je sve više gušila.

„Onaj dečak koji se žrtvovao za mene ono veče... je radio za njih, za Parkerove. Ova porodica baš voli da se meša svuda.“  Ogorčeno se nasmejao.

„Odlučili su da mi pomognu jer me žele... žele moju krv. Saznali su za neke segmente eksperimenata koje je Edvina sprovodila. Tako su se dočepali nekih informacija o meni... Uspela je da napravi nešto što nije smela. Odvojila je citoplazmu iz ćelija ljudi kao i citoplazmu od vampira. Zatim neke proteine  iz krvi vampira koji ne postoje u ljudskom organizmu  kao i crvena krvna zrnca. Kod vampira ne postoje bela krvna zrnca i tu ulogu zamenjuju ti proteini zajedno sa crvenim. Znam da je tu bilo još mnogo...“

Zamislio se na trenutak i pogledao u tamno nebo ukrašeno malim svetlim tačkicama koje su se prostirale u beskonačnost i činile naša postojanja sasvim beznačajna.

„Znam da je proučavala anabiozu- to je sposobnost vraćanja u život posle prividne smrti zbog nepovoljnih uslova života, kao i matične ćelije koje je vadila iz koštane srži. To su samo mali segmenti za koje ja znam. Želela je da pronađe i stvori ćelije koje bi obnavljale sva tkiva i zaustavljala starenje i odumiranje, u prevodu- besmrtnost. Umesto toga moja krv je postala lek, lek koji pomaže i spoljašnjim kao i unutrašnjim ranama, pa čak i nekim teškim ljudskim bolestima. Pre nego što sam ’pobegao’ moje telo je počelo da pokazuje znake odbacivanja tih ćelija, tek posle 2 meseca. Edvina nije znala šta da radi sa mnom , zato me je i držala blizu sebe u nadi da ja budem neka vrsta uspeha, mada samnom je i najdalje dogurala."

Primetio sam kako mu se glas promenio ali tek toliko malo da otkrije njegovu bol, koju je očajnički želeo da zaključa u svojoj izmučenoj duši.

„Kada me je onaj vampir napao, nešto se dogodilo... Na mojoj rani su se našle neke njegove ćelije povezane sa otrovom iz njegovih kandži. I ako je on bio jedan od onih koji su izgubili kontrolu.... Neke ćelije, kao i krvna zrnca vampira su se vezali za njih i polako ih prihvatili kao ono što im je nedostajalo. Taj otrov se polako širio mojim krvotokom i ubijao bela krvna zrnca , ali ne potpuno, zbog čega je moja krv zadržala sposobnost zaceljivanja ali isto tako me pretvorila u vampira.“

Ponovo je uzdahnuo i ovaj put me je  pogledao u oči, sa velikom ozbiljnošću.

„Moja krv održava Olivera u životu zato im trebam....“

Zagrizao sam usnu jer ni sam nisam znao šta da kažem ili da mislim u ovom trenutku.

„...Ne smeju da eksperimentišu na meni, kao što njemu rade... Boje se da Edvina ne sazna, oni to ne žele. Više vole da rade iz senke. Naravno, znam da su sprovodili neke eksperimente sa mojom krvi, mada o tome ne znam skoro ništa.“ Slegnuo je ramenima i skrenuo je pogled.

Da li je ona posumnjala?

„Zato moram da ’radim' za njih. Ali... njegovo stanje nikako ne može biti bolje zbog svega. Ja mu samo produžavam život... A moja krv sve manje deluje na njega...“

Danijel je samo pijun u ovoj bezdušnoj igri života i smrti, u kojoj ja nisam želeo da učestvujem.