At Least Save My Monsters

22. ~Izgubićeš sebe...~

"Sada kada smo svi tu vreme je da počnemo . Dobro me saslušajte,  kada prođete kroz ona velika vrata na kraju hodnila naćete se u prostoriji sa četvoro vrata određene boje. Boje vaših pločica."

Na trenutak su se svi zagledali u male pločice koje su im visile oko vrata ali ja je nisam imala. Počela sam da pipam svuda po džepovima ove nove odeće i uskoro osetila nešto tvrdo. Izvukla sam iz džepa svoj lančić na kome je visio dobro poznati crveni kamen. Zbunjeno sam se zagledala u njega i nisam mogla da shvatim od kad ga ja to nemam? Bez razmišljanja sam ga stavila oko vrata, sakrivajući crveni kamen ispod duksa. Podigla sam pogled u nadi da neću susreti jos neki radoznali pogled ali na moju sreću niko me nije ni primećivao. Nisam sigurna zašto sam imala osećaj da niko ne sme da vidi moj lančić ili činjenicu da ja nisam obeležena pločicom kao i oni.

"Poenta je da preživite. Neću vam otkrivati previše jer gde je onda tu zabava? Hah. Znate koji je cilj- svi oni koji prežive znači da imaju mogućnost za drugu šansu. O da još jedna stvar pre ovog testa spremio sam vam nešto."

Veza se prekinula i svi su kao po komandi krenuli ka vratima. Iz nekog razloga ja nisam mogla da se pomaknem. Nisam želela ovo sebi da priznam.
Uspela sam da se priberem i da podignem pogled. Na moje iznenađenje ispred mene je stajala žena tamne kose i tamnih očiju. "Hej, bolje bi bilo da kraneš." Tiho je rekla sa osmehom na licu koji je izgledao izveštačeno  i pomalo jezivo.  Taj glas mi je bio poznat. Verovatno je to žena koja je razgovarala samnom ranije. Pokušala sam da joj uzvratim osmeh i polako sam krenula za njom. Neprijatnost koju sam osećala u ovoj grupi ljudi je sve više rasla ali moja radoznalost je uspela da suzbije taj osećaj.

"Zašto ste svi ovde? Šta se dešava?" Prošaputala sam pokušavajući da doznam nešto.

Žena me je na trenutak tužno pogledala a zatim je vratila pogled napred.

"Svi mi ovde smo uradili neke jako jako loše stvari. Ovo je jedini način na koji možemo da se iskupimo za sve to."

Nisam znala da li smem ovo da pitam ali moja radoznalost je ponovo pobedila.
"Kako ste dospeli ovde?"

Ovaj put me je žena prostrelila pogledom ali je ubrzo odmahnula glavom.

"Svojim izborom."

Nije mi bilo jasno ali nisam želela više da ispitujem jer onaj osećaj nelagodnosti je postajao sve jači.
Sve ovo je bilo apsurdno. Ali isto tako koliko god meni nije imalo smisla u isto vreme imalo je i to mnogo. Možda zbog toga što mi nešto govori da ovo moram da uradim i da ću tek onda shvatiti neke stvari.

Srce mi je ubrzalo ritam kada smo stali ispred četvoro vrata određene boje - plave, crvene, žute i crne.

Začulo se šuškanje koje je dolazilo iz ugla prostorije u kome je stajao mali zvučnik, praćeno dobro poznatim glasom.

"Ovaj test će biti najjednostavniji od svih. Kao što sam već rekao svako će ući kroz vrata iste boje kao i vaše pločice i nakon toga kreće test. Test će trajati odprilike 4 sata i poenta je da se suočite sami sa sobom. Ako ste spremni da živite sa svojim mislima i da ih razumete kao i kontrolišete, prošliste test, a ako ne... to je sasvim dovoljno da vas dovedu do ludila  ili vas nateraju da učinite neke stvari koje ne želite.  Šta god da odaberete znajte da je to samo vaš izbor. Lako zar ne? "

Veza se prekinula. Pogledala sam oko sebe i videla prikrivene oosmehe na većini nepoznatih lica. Nekima je ovaj test izgledao smešno i bezvezno ali... oni ne znaju kako je to- boriti se sa svojim sopstvenim mislima iz dana u dan pokušavajući da im ne dopustiš da te ne povuku na dno. Mada ja sam takve misli gledala da izbegavam svakim danom ali bezuspešno sam bežala jer su one deo mene, a od sebe se ne moze pobeći. Možda ću konačno biti slobodna od ovih misli pre nego što me uguši njihova tama.