At Least Save My Monsters

1. ~Šta uopšte osećam?~

Vatra je gorela sve jače. Besnela je i buktala sve dok nije progutala celu kuću.

'Vatra je tako lepa. Samo što je ta lepota veoma opasna ako bi pokušala da je dotaknem.'
Pomislila sam gledajući u plamen koji je sve više rastao i uništavao sve pred sobom, bez milosti.
Prijatna toplina me je okružila i nisam mogla da se oduprem osećanju ispunjenosti i zadovoljstva, zbog čega je na mom licu zaigrao slabašan osmeh.

Moja pamet je govorila da odem što dalje, baš kao i svi ljudi koji su uz uzvike bežali sudarajući se i prelazeći jedni preko drugih. Mada za to nisam marila, čak su mi izgledali smešno dok su očajnički pokušali da uhvate onu slamku nade koja bi za njih značila spas. Moje srce je želelo da ostanem ovde, da prihvatim ruke smrti i izgubim se u ništavilu te smrtonosne lepote...

Nekoliko trenutaka je prošlo pre nego što sam uspela da pokrenem svoje ukočeno telo, koje sam teške volje odaljavala od plamena. Ipak, moje oči nisu mogle da odole zbog čega sam nastavila da zurim u smrt,koja me je dozivala u svoje naručje, dopuštajući da me noge odvedu u nekom sasvim nepoznatom pravcu.

Sa svakim mojim korakom vatra je polako postajala sve manja i sada se par radoznalih ljudi vratilo da izvidi situaciju. Njihova lica su bila zamućena a njihovi uzvici i plač jasni poput bistre vode ispod koje se nalazi mutno dno. Nisam reagovala na to, i ako sam znala i razumela svaku reč koju su izgovarali. Smešak nije ni u jednom trenutku nestao sa mog lica, a toplina oko mog srca je učinila da ono zaigra u mojim grudima, baš kao što je i sam plamen treperio.

Saplela sam se i strmoglavo završila na zemlji. Bol je samo na trenutak prostrujala mojim telom baš kao što je i toplina oko mog srca potpuno nestala i probudila me iz ovog čudnog transa. U moje uzrujano srce je polako počeo da se prikrada strah i zauzima svaki deo mojih misli.

Uspravila sam se i pokušala da obrišem prljavštinu sa sebe ali kada je moja ruka prešla preko bele majice, za njom su ostajali crveni tragovi. Zaustavila sam dah i polako okrenula svoje dlanove koji su bili umazani krvlju. Težak, metalni miris me je zapljusnuo i moj pogled se bojažljivo spustio ka stopalima. Krv se sve više, uz talase koji su zapljuskivali moje noge, penjala ka mojim kolenima.
Okretala sam se oko sebe u potrazi za izlazom, ali sve što sam videla je more crvene tečnosti koja je sve više nadolazila, i prekrivala drveće koje se naziralo u daljini. Nebo iznad mene je poprimilo prljavo crvenu boju,i kiša boje krvi je uskoro padala po mom preplašenom telu ostavljajući tamne tragove po mojoj bledoj koži i beloj pidžami. Pljusak je pravio nepodnošljivi zvuk, koji je postajao sve glasniji svakog trenutka koji se protezao u beskonačnost.

Pokušala sam da se pomerim ali nešto mi nije dopuštalo takav luksuz, kao da se krv oko mojih nogu zgusnula i nije mi dopuštala da se pomaknem. Mlatarala sam rukama u očajničkom pokušaju da se izvučem iz smrti koju zapravo nisam želela. Moja kosa je sada bila u potpunosti mokra i teška od guste, tamne tečnosti kao i odeća na meni. Jedino što je kvarilo ovu sliku su bile moje neme suze koje su se mešale sa crvenim kapima na mom licu.

Želela sam da vrištim, ali moja usta nisu želela da naprave nikakav pokret. Pre nego što je bilo koja druga misao prošla kroz moju glavu, duboko, preteće reženej je doprlo do mene i nadjačalo ovaj odvratan zvuk kiše.

'On je ovde, našao me je...'

.
.
.
.

Alarm je zazvonio i pretrgao me iz sna. Brzo sam se uspravila u sedeći položaj dok su se kapljice znoja slivale niz moje rumeno lice. Glava me je užasno bolela i čudan osećaj me je stezao u grudi što me je teralo da se, nekoliko trenutaka, borim za kiseonik.