At Least Save My Monsters

11. ~Zakleo si se...~

Noa

Prošao je jedan ceo dan od mog poziva a napetost je samo rasla. Grizao sam prst pokušavajući da skrenem misli sa ovog haos i da ne razmišljam o onome što se može dogoditi.

Nisam siguran koliko sam sposoban da je održavam u životu jer ako se tetka ne pojavi u skorije vreme bojim se da.... Ugrizao sam prst još jače, sprečavajući da mi se um preplavi lošim mislima i probao sam da ih fokusiram na bol.

"Hej..."

Podigao sam pogled i ugledao Danijela kako stoji na vratima Lusine sobe. Nisam želeo ponovo da čujem one reči zbog kojih nisam spavao celu noć, zbog kojih se.... bojim.

"... napad se ponovio."
Skočio sam na noge i uleteo u sobu. Vrisci su ispunili prostoriju.

Ugledao sam Lusi kako se baca po krevetu u bolovima i mrmlja nešto.

"Danijele!" Viknuo sam.

Bez reči joj je prišao i jednom rukom uhatio njene ruke a drugom joj pridržavao glavu kako ne bi mogla da se pomeri. Čučnuo sam pored nje i posegao za bočicom koja se nalazila pored kreveta. Otvorio sam poklopac i stavio joj ispod nosa. Plava tečnost je glasno pucketala sve dok nije utihnula a zajedno sa njom i Lusi.

Njene oči su bile širom otvorene što je izgledalo veoma neprirodno i plašio sam se da najgore tek počinje....

"Brzo! Donesi mi torbu iza ogledala!"

Viknuo sam uspaničeno na Danijela kojem nisam trebao da kažem ništa drugo...

[...]

Zvonce na vratima je konačno zazvonilo. Poleteo sam ka vratim da ih otključak i pustim tetku Edvinu unutra.
Osećao sam se pomalo jadno jer sam sad očajnički želeo da Edvina dođe i da je pustim u svoju kuću.

'Imam dobar razlog.'

Na trenutak sam zastao ispred vrata osećajući njeno prisustvo sa druge strane. Nisam smeo da dopustim da me mračne misli ponovo obuzmu pa sam ih naglo otvorio.

"Edvina..." glas mi je malo podrhtavao zbog užasnog lica koje nisam video godinama.

Tamne oči su joj bile iscrtane olovkom zbog kojih su još više bile istaknute, na jagodice je nanela rumenilo, jedva primetno. Kosu je vezala u rep koji je padao preko pola leđa, preko njene jednostavne, crne haljine. Izgledala je kao i uvek. Našminkana, sređena, uvek doterana kao da ide na nekakvu priredbu.

U uglovima usana se pojavio mali smešak jer naravno da joj nije promakla moja nesigurnost.

"Znaš da više volim kad me zoveš tetka." U očima joj se pojavila nekakva iskra zbog čega sam ustuknuo.

Napravio sam par koraka u nazad i propustio je unutra zajedno sa još 2 telohranitelja. Nisam želeo da primeti koliko sam nesiguran u sebe, čak i posle toliko godina. Ali imao sam osećaj da od nje ne mogu ništa da sakrijem. Poznavala je sve moje strahove i najmračnije misli, što me je plašilo, jer ih je uvek znala iskoristiti...

"Stigla sam što sam pre mogla." Glas joj je zvučao tako nežno i čisto da niko nikada ne bi pomislio koliki je to zapravo monstrum.

Nervirao me je taj njen umiljati glas, ta maska koju je nosila, njena sama pojava je u meni ulivala strah u kosti.

Namrštio sam se i okrenuo se ka 2 telohranitelja koja su ostala da stoje kod vrata.

"Jel moraju i oni da budu ovde?"

Vratio sam pogled na nju i ona me je već gledala onim svojim prodornim pogledom. Na trenutak me je odmerila i izgledalo je kad da će reći da, ali onda je slegnula ramenima.

"U redu. Znam da ti nije prijatno u njihovom prisustvi. Nemate baš najsjajnije uspomene zajedno."

Tačno zna šta da kaže kako bi me isprovocirala ali ne mogu da padnem na to.
"Pa onda..." odmahnula je rukom i oni su kao po komandi izašli. Znao sam da su stajali ispred vrata i nisam se mnogo bolje osećao zbog toga.

"Nedostajao si mi Noa..." prošaputala je sa uzdahom.
"Da, samo za šta. Izgubila si svoju dragocenu igračku."

Nacerila se i izraz lica joj se na trenutak promenio. Kao da sam, na taj trenutak, mogao videti pakao kako gori oko nje a u sredini se nalazi sam đavo.

"Polako, koliko god želiš da me ubiješ, nećeš moći. Kako ću drugačije pomoći mojoj sirotoj Lusi?" Zastala je i uputila mi jedan podrugljiv osmeh.
"Nije kao da pašće poput tebe može da me ubije."
Gledala me onim svojim prodornim očima uživajući u mojoj patnji i besu koji je ključao u meni.

"Noa, zar ne vidiš da ona to i želi?"

Trgao me je Danijelov glas jer ga uopšte nisam očekivao. Rekao sam mu da ode! A sada se samo tako pojavio iz kuhinje?

On nikada nije ni otišao.

Izdahnuo sam i prekorno ga pogledao.

"Zar ti nisam rekao da odeš...."

"Pa koga mi tu imamo ovde?" Rekla je poput tigra koji vreba svoj plen. "Danijele... Koliko je prošlo? 10 godina? Moj mezimac je konačno porastao..." zastala je i zagledala se u njegove oči.

Prokletstvo, rekao sam mu da ode.

"Zanimljivo. Nisam mislila da ćeš postati jedan od njih."

Prasnula je u smeh. I nakon par trenutaka se okrenula ka meni. "Urnebesno, zar ne? Ako se dobro sećam vi ih mrzite..." Nasmešila se kao da se priseća nečega što ja ne želim. "Pogotovo ti Noa. Kakav je osećaj biti izigran od strane mog miljenika?"

"Prekini da me zoveš tako!" Procedio je kroz zube. "Nisam ja tvoj miljenik."

"Oh da, iznini.... Nisi više..." zastala je kako bi sve dosadašnje rečeno počelo da nas polako guši, da nam se uvlači pod kožu. Želela je da je se plašimo, u tome je uživala.

"Na tebi sam svakako najviše volela da eksperimentišem. Ali sada..." ponovo joj je zaigrao osmeh a oči zacaklele "sada mi se još više dopadaš..."
Nacerila se i nastavila sa njenom malom igrom.
"Iskreno me čudi kako te Noa nije ubio do sada."
Ponovo se okrenula ka meni streljajući me pogledom.
"Zakleo si se da ćeš ubiti svakog vampira kojeg vidiš.... Ne sećaš se? To je zadnje što si mi rekao..."

Prekinuo sam je. "Nisi davno videla Lusi, što je starija, to više liči na mamu." Sada je na mom licu zaigrao osmeh dok je sa njenog nestajao. Znam i ja da igram tu igru Edvina. Zar si zaboravila da i ja znam mnoge tvoje tajne? "Žao mi je samo što je tako mlada stradala. Zašto li se samo ubila?" Nevino sam je pogledao. "Tako mi nedostaje... Kladim se da i tebi isto." Sa lažnom tugom u glasu sam rekao.

Nije rekla ništa samo je prošla pored nas kao da je izgubila interesovanje. Pravila se da je to ne pogađa. A isto tako znala je da je stigla do svoje granice i ovo ne bi bio trenutak za tako nešto.

Uzdahnuo sam i krenuo za njom ka Lusinoj sobi. Dok sam išao ka njenoj sobi okrenuo sam se prema Danijelu i uputio mu jedan značajan pogled, stavljajući mu do znanja da ode dok još može, ali je on samo odmahnuo glavom.

Idiot, stvarno želi da umre...