Noa
"Ja...mmm..."
Posmatrao sam je sa velikom nadom odbijajući da prihvatim značenje njenog izgubljenog pogleda. Iskra nade je sve više bledela dok je neugodna tišina ispunjavala prostoriju i skidala osmeh sa mog lica.
Preterao sam i dopustio mojim emocijama da me obuzmu.
Skrenula je pogled rušeći lažan oslonac sigurnosti u mom srcu.
"...ne osećam ništa."
Pakao...
Vreme kao da je stalo dok su se u mojim mislima premotavale njene reči praćene pogledom koji nisam mogao da podnesem. Kao da je sve krenulo ispočetka... Njen pogled- prazan i zamišljen izgleda kao i mamin od onog dana kada ju je naš otac napustio. Oduvek me je proganjao, čak i u snovima posle toliko godina. Mislio sam da sam prešao preko toga, da su noćne more prestale ali okrutna sudbina je odlučila da muči moju dušu bar još jednom, da me uvuče u noćnu moru iz koje nikada neću pobeći.
'Žao mi je! Žao mi je.'
Ponavljao sam reči u glavi koje sam toliko puta želeo da izgovorim ali nisam mogao, pa čak ni sada.
Strah...
Očajnički sam želeo da je zagrlim i da joj kažem da će sve biti u redu, da ću biti bolji brat... ali nisam mogao. Moje telo se nije pomaklo ni centimetar a usne su samo oblikovale reči koje sam želeo da izgovorim. Mrzeo sam sebe zbog toga. Posle toliko vremena pogledao sam je u oči i moj najveći strah se obistinio. Njene oči... video sam mamu u njima i ponovo sam se osetio malo i bespomoćno. Zakleo sam se sebi da to nikada neću dopustiti... Duboko u sebi sam se oduvek plašio njene pojave, pa čak i njenog toplog osmeha koji je prikrivao sav bol koji je osećala. Nisam želeo da postane kao ona. Mrzeo sam to...
Đavo...
"Noa..."
Trgao sam se na njegov glas zadržavajući suze i spustivši pogled.
"Uredu je..." Promrmljao sam.
Ponovo sam pogldao Lusi i osmehnuo se pokušavajući da taj osmeh izgleda što iskrenije.
Laži...
"Zoveš se Lusinda i nedavno si doživela nesreću zbog koje si izgubila pamćenje i završila u bolnici. Konačno su te pustili da se odmaraš kod kuće .
Doktor je rekao da će sve biti u redu i da će ti se sećanja polako vratiti."
Rekao sam dok se moje srce sve više stezalo. Lagao sam te, svaka moja laž je bila dobronamerna. Želeo sam da te zaštitim da ti izbegneš sudbinu koja je uvek pronalazila način da te pronađe i uvuče u pakao na koji ti nisi bila spremna. Da li sam sve ove godine pogrešo što ti nisam rekao? Da li sam sada pogrešio dok sam izgovarao još jednu laž koja je tako glatko ušla u tvoje uši dok si je ti, baš kao i svaki put, naivno obrađivala u svojoj glavi i blago klimala, uverena u moja logična objašnjenja.
"Ja sam Noa, tvoj brat, a ovo je Danijel... naš prijatelj koji te je spasao..."
Pogledao sam u njeno lice čekajući nekakvu reakciju.
"Oh... pa hvala ti Danijele." Nasmejala mu se i on joj je uzvratio.
Pokušao sam da se ne iznerviram zbog toga i ponovo pogledao u nju. "Trebalo bi da se odmaraš..." i pre nego što sam završio ona se okrenula na drugu stranu i prekrila se preko glave. Izgledalo je kao da joj je neprijatno i zato smo polako izašli iz sobe, tiho zatvarajući vrata.
Da li sam ja pomogao sudbini da pripremi ovaj pakao za tebe?...
*
VOCÊ ESTÁ LENDO
At Least Save My Monsters
Terror~ Triler/horor sa dozom romatike~ Lusindin život je veoma buran, i na veoma surov način njen predah od realnosti u školi biva oduzet. Sve više je tonula u beznađe i mračne dubine njene izmučene duše. Nikada se nije osećala potpunom, oduvek je znal...
