At Least Save My Monsters

2. ~Da sam ga bar onda zaustavila~

"Lusinda! Lusinda!"

Čuo se piskutav  glas iza mene. Izvadila sam slušalice iz ušiju i na prstima se okrenula ka izvoru zvuka. Iznenađenost je bila ispisana na mom licu zbog činjenice da me je neko tražio i zbog situacije koju sam kasno predvidela.

*Bum*

U trenutku sam završila na podu zajedno sa osobom koja je naletela na mene.

"Jao..." promrmljala sam hvatajući se za glavu. 

Uf definitivno ću osećati posledice i nakon ovoga... "Gledaj kuda ideš..." Ljuto sam rekla trljajući bolno mesto na glavi koje kao da je počela polako da otiče. Verovatno ne bi trebalo na ovakav način da razgovaram sa nekim jer bi to pridodalo mom "dosijeu" ali zar je bitno.

"Uh izvini. Stvarno mi je žao... Ovo mi se stalno dešava..." Nervozno je rekla ustajući i pružajući mi ruku.

Na trenutak sam pogledala u pruženu ruku pa u njeno nasmejano lice. Riđe lokne su joj padale do ramena a lice ukrašeno pegicama.. Zelene oči su me posmatrale bez trunke gađenja i odbijanja. Bilo je drugačije....

Jel ovo neka šala?
Ljuto sam pomislila.

Šta god da je... posle trenutka oklevanja prihvatila sam je.
Njena meka ruka je blago povukla moju i našla sam se ispred nje.
Na trenutak sam se zagledala u njeno lice blagih crta i rumenih obraza.  Podsećala je na malu devojčicu oko koje bi se svi skupili i govorili koliko je slatka... Da, baš  je tako izgledala. Na trenutak sam se setila mog očajnog odraza u prozoru ali ta misao mi je brzo isparila iz glave.

  "Ma nema problema. Dešava se."
Uzvratila sam joj osmeh. Nisam želela da budem nepristojna, možda je stvarno bilo slučajno. Hmm... To je Klara? Nisam mislila da je ovako niska. Niža je od mene bar za glavu.

"Pa, ovaj, mi bi smo trebale da uradimo onaj rad zajedno? Ha-ha."

Nervozno je rekla ne gledajući me dok su joj crvene kovrdže neposlušno skakutale po rumenom licu od vetra. Ubrzo je i taj osmeh, na izgled iskren, nestao i zamenio ga onaj lažni, prevrtljivi, neiskren...
Znala sam zašto to radi, baš kao i svi ostali.
Iznerviralo me je to što je rekla. Zar stvarno tako izgledam svima?

"Zar stvarno izgledam tako strašno?" Uzdahnula sam jer sam shvatila da sam je samo još više uznemirila. Izgleda da ljudi baš i ne vole da razgovaraju sa mnom. Ili me se boje? Pff gluposti...

"Hej..." Sa osmehom sam počela i stavila ruku na njeno rame, dok mi je trebala velika usredsređenost da održim taj lažni osmeh.

Primetila sam kako je ustuknula i pokušala da to nadomesti velikim nervoznim osmehom. Zašto se ja sada osećam loše?
"... Zašto ne bismo otišle na sladoled? Ja častim." Šta je meni?

"Stvarno?" Uskliknula je. Nisam nikog u životu videla da tako brzo menja svoje raspoloženje. Ili joj se jednostavno mnogo jede sladoled.

"Naravno!" Šta ja to uopšte pričam? Ne sećam se kad sam zadnji put s nekim pričala a kamoli... Da li mi je stvarno toliko trebalo nečije društvo? Obećala sam sebi da mogu sve sama i da ću jednog dana otići odavde i početi ispočetka. Tada će sve biti gotovo i nikada više neću morati da se obazirem na ovaj život.

I stvarno trebala sam da razmislim prvo. Ne znam da li bi mogla toliko da trošim. Ali Noa je rekao da je to ponekad u redu...

"Ooo..." njeno lice se ponovo promenilo i izgledala je poput devojčice kojoj je ispao sladoled.

"Izgleda da ne mogu danas... Potpuno sam zaboravila da mama dolazi po mene. Stvarno mi je žao..."

Zvučalo je iskreno. I ovo ne bi trebalo uopšte da me dotiče ali iz nekog razloga jeste. Mada u glasu sam mogla da primetim još nešto osim iskrenosti ali to je vešto skrivala.