Nešto u meni je kliknulo i ona misao koja je do sada bila prikazana kao gusta izmaglica, sada je ona u potpunosti poprimila oblik- hipnoza.
‘Kada bi ovo sve sada bilo stvarno' (sada je već glupo da to govorim) Leon je pominjao nešto o hipnozi zar ne? Ako me je već, bar jednom, hipnotisao zar ne bi to uradio ponovo? Ne samo to, sposoban je i da me uspava sa onim njegovim čajevima... Da li je moguće da je i ovo neka vrsta hipnoze?
Ali neke stvari su tako realne. Ne , mislim da je ovo mesto stvarno, da su svi ovi ljudi stvarni... ili možda ne? Koji deo je od ovoga stvaran?
Bes, strah, očajanje su me zapljusnuli poput velikog talasa i zaljuljali ceo svet u koji sam ja verovala po ko zna koji put. Ovaj put je bilo drugačije, ovaj put nisam mogla da zadržavam sva nagomilana osećanja koja su me gušila, sve više, iz dana u dan.
Naglo sam ustalag uzrokovajući stolicu da padne uz tresak dok je moje srce udaralo sve jače, a krv u meni je ključala sve više. Odlučnost iscrtana na mom licu je pokrivala onaj strah koji me je prožimao sa svakim dahom.
“Leone!” viknula sam dok se moje telo treslo od navale osećanja koju sada nisam mogla da zaustavim.
“Znam da me čuješ! Reci mi, šta je od ovoga stvarno?! Zašto? Zašto sam ovde?! Želim da vidim Nou! Ne želim da gledam kako ovi ljudi umiru i sve ove čudne stvari koje se tu događaju. Da li su uopšte stvarni?”
Završila sam pokušavajući da smirim moje neujednačeno disanje i ovaj bes koji je zamućivao moje misli.
Prošlo je nekoliko trenutaka mrtve tišine , bez odgovora...
“Oni su stvarni Lusi...”
Trgla sam se kada sam čula šapat iza sebe. Iste sekunde sam se okrenula ali tamo nije bilo nikoga.
“Sve je ovo stvarno.”
Glas je sada dopirao sa moje leve strane ali, ponovo, tamo nije bilo nikoga.
“Čak i tvoja sećanja su stvarna.”
Udahnula sam duboko zatvarajući oči na trenutak pokušavajući da razbistrim misli, mada to mi nije bilo od neke pomoći. Moja sećanja....
“Reci mi zašto si stvarno zarobio ove ljude?”
Ponovo je nastupila tišina pre nego što sam dobila odgovor. Trgla sam se jer ovaj put glas više nije bio špat i dopirao je iz one mračne strane hodnika.
“Rekao sam ti već, samo možda ne celu istinu...”
Osetila sam njegovo prisustvo u mraku kao da je stojao tik ispred mene, na samoj granici mraka i svetla koje je bacala sijalica iznad mene.
Želela sam da se pomaknem ali nešto mi nije dopuštalo. Moje telo je bilo zakovano za pod bez ikakve želje da napravi i najmanji pokret.
“Rekao sam : Zato što je zabavno...”
“Ali kako može biti zabavno?” Oštim glasom sam prekinula njegove reči.
“Mislio sam da ti to razumeš.”
Mojim telom su prošli žmarci i hladnoća me je u trenutku obavila.
“Š-šta?” promucala sam osećajući kako mi glas puca.
Kao da je uspeo samo sa jednom rečenicom da razoruža svu moju mentalnu odbranu koju sam toliko togu prikupljala, a on ju je srušio kao da je zrno peska. Nisam želelada zvučim tako pred njim...
“Zato što imaš prava da se setiš Lusi... “ Nastavio je ignorišući komentar od malo pre. “Imaš prava da znaš ko si.”
“Kako mi ovo pomaže?” Glas mi je još uvek podrhtavao ali sam uspevala ponovo da prikupim ono samopouzdanje od malo pre.
“Smrt?!” Viknula sam osećajući svu težinu te reči, potajno želeći da je i on oseti.
“Zar već nije?” Zakoračio je napred otkrivajuči crnu kosu i lice koje je ukrašavao osmeh.
“Ne!” Moj glas se još jednom zaljuljao očajnički tražeći čvrst oslonac.
Nisam želela da razmišljam u tom pravcu zbog čega sam žustro odmahnula glavom.
“Ako ti je stvarno toliko stalo da ovih ljudi možda mogu da ti olakšam. Svi su ovde svojevoljno, to već znaš, u potrazi za drugom šansom. Ali... niko je ovde zaista ne želi, pa bar ne onako kako bi trebalo. Vidiš oni su ubice, psihopate, sociopate kako god želiš da ih zoveš. Da nisu ovde oni bi sada trulili u zatvoru a ovako bar imaju nekakvu utehu. Drže se za nit nade, da će se izbaviti odavde. Garantujem ti da bi se svi oni vratili svom starom životu kada bi se vratili. Nemaju neki viši cilj u životu, neku svrhu osim da zadovolje svoje mračne potrebe i želje. Mogu ti reći da će svi do jednog umreti. Samo što ja nisam ubio ni jednog, nema potrebe za tim. “ Zastao je posmatrajući moju reakciju.
Skrenula sam pogled sa tih tako poznatih ali i drugačijih očiju.
Ali nisu svi izgledali tako... možda se i kaju...
“ Kao što znaš prvi test je bio da se suoče sami sa sobom ali neki to nisu uspeli. Mislim da već znaš kako- Hipnoza. Sve što treba je da ih uvedem u najmračniji kutak u njihovom umu i pustim ih da se suoče sa sobom. Prosto zar ne?
Drugi: oni su prikačeni na aparat koji radi na sličnom principu kao mašina za otkrivanje laži. Ako slažu sami sebe u komoru se ispušta otrovni gas i poslednjih 5 minuta svog života provode u agoniji. Naravno nisu sve mašine ispravne, možda polovina. “ Nasmejao se pre nego što je nastavio. “ Ako se pitaš za onog stvora mislim da i ti sama znaš odgovor na to.”
On je.... stvaran... ali...
“ Ne bi bilo zanimljivo da umru na drugom testu zar ne? “
Osetila sam kako mi se suze skupljaju u očima jer sam znala da ja tu ne mogu da promenim ništa. Znala sam da je u neku ruku upravu. Samo to priznanje me je bolelo. Nije ih on ubio ali....
Šta je ispravno?
Oni su ovde došli svojom voljom... “Zabava..." prošaputala sam. Ta reč je sada gubila svoj smisao...
“Ti si...” krenula sam da kažem nešto ali sam zaćutala ni sama ne znajući šta da kažem.
Pokušavala sam da pronađem reči za svoja osećanja ali one nisu nailazile.
Imala sam osećaj da se zidovi približavaju želeći da me smrve pod svojom težinom terajući me da pobegnem odavde, da jednostavno nestanem.
Podigla sam pogled očekujući da ugledam Leonovo hladno lice ali njega više nije bilo.
Ne znam koliko dugo sam zurila u mrak, praznog pogleda dok se ceo moj svet verovanja i morala raspadao u meni.
“Pssstt!”
Trgla sam se na taj zvuk koji je dopirao sa desne strane hodnika.
Mala silueta devojčice je stajala na polovini dugačkog hodnika.
Nakrivila sam glavu pokušavajući da uočim crte lice i predmet koji je ona držala kod sebe.
“Ko si ti?” upitala sam.
Ali bez i jedne reči ona se okrenula i otrčala skrećući levo na samom kraju.
Imala sam snažan osećaj da ona želi nešto da mi pokaže, ali u isto vreme sam znala da ako odem sada, više nema nazad za mene. Ovo je put bez povratka. I ako ni sama nisam znala da li želim da znam ali neki nagon u meni me je terao da potrčim za njom, da se domognem onog skrivenog i davno zaboravljenog....
Ovako umiru likovi u horor filmovima zar ne? Hah.
VOUS LISEZ
At Least Save My Monsters
Horreur~ Triler/horor sa dozom romatike~ Lusindin život je veoma buran, i na veoma surov način njen predah od realnosti u školi biva oduzet. Sve više je tonula u beznađe i mračne dubine njene izmučene duše. Nikada se nije osećala potpunom, oduvek je znal...
