Naglo sam otvorila oči, uspravivši se u sedeći položaj. Svetlo me je na trenutak zaslepelo i opojni miris ljiljana je nadražio moja čula pružajući mi neku vrstu utehe. Mekana trava na kojoj sam sedela se nežno uvijala na toplom vetru igrajući oko moje sićušne figure.
Oborila sam pogled posmatrajući povijenu travu koja se igrala oko mojih prstiju. Čak i ova toplota i utešan miris cveća nisu mogli da prikriju krvave slike i prazne poglede izmučenih duša. Patnja će se nastavljati u nedogled, tela će se nizati poput napuklih bisera okupana u moru smrti.
Moju prošlost je pratila senka mojih greha, a u budućnosti jedino mi je smrt pružala ruku, koju sam nemo prihvatila.
Dopustila sam sebi, bar toliko, da dve vrele suze strmoglavo sjure sa mog lica, kao znak poraza. Čvrsta ruka me je nežno povukla dopuštajući mojoj skrhkanoj duši da se osloni na nestabilne noge.
„Sve je to zbog mene.“
Prošaputala sam zureći u mekanu travu i par maslačaka povijenih stabljika, koji su me samo podsećali na nepravdu u ovom svetu.
Nisam sigurna koja je uopšte svrha nastavljati dalje jer svaki novi korak, na ovom putu propasti, će dovesti smrt sve bliže.
Šta uopšte mogu da učinim toj zveri koja želi samo moju krv, kad ne mogu ni sa sobom da se izborim.
„Žao mi je...“
Prošaputala sam drhtavim gladom, dok se u meni duša borila da ostane na strani razuma.
Žao mi je što sam te napustila Leone.
Žao mi je što sam te izneverila Noa.
Žao mi je mama što sam...
Bila sam previše sebična u potrazi za srećom, u želji da druge učinim srećnim, da sam zaboravila da zaista gledam na njihova osećanja. Nisam ih razumela...
Zaslepljena svojim sopstvenim željama, ma koliko dobre namere one bile...
Ne mogu da izbrišem prošlost, ni da izbegnem budućnost...
Da li bi bilo bolje da jednostavno nestanem?
Bez ikakvog upozorenja snažne ruke su me privukle u zagrljaj i poznati parfem je nadražio moja čula.
„Ništa od ovoga nije tvoja krivica.“
Rekao je nežnim glasom dok je njegov vreli dah mrsio par neukrotivih vlasi moje kose.
Gušila me je njegova blizina kao i vrelina njegovog daha. Čak i u ovom trenutku uspeo je da izazove poznati osećaj koji nisam želela da prihvatim.
„Nikada nisam odustao od tebe Lusi.“
„Ja sam te napustila. Izneverila sam sve...“
„Svako pravi greške i to je u redu. Razumem tvoju želju i svaki tvoj postupak mogu da shvatim, bio on ispravan ili ne. Ne treba da ti bude žao, ti si samo radila onako kako si najbolje umela.“ Napravio je kratku pauzu pre nego što je nastavio.
„Ti si videla samo ono najgore što se može dogoditi ali nisi videla da iste te živote možeš spasiti. Oni neće umreti zbog tebe i tvoje odustajanje je baš ono što vendigo želi. On tebe, trenutno, ne može da pronađe, ali može da se poigrava sa tvojim mislima.“
Njegove reči su imale smisla i njegova blizina je za mene davala dovoljno jak oslonac da se vratim u realnost. Ovo ne liči na mene, da tek tako odustanem. Uspela sam bar na trenutak, da gurnem taj osećaj nemoći i beznađa od sebe.
Moji obrazi su blago porumeneli zbog čega sam napravila korak u nazad, i dalje osećajući vreli trag njegovog daha i nežnog dodira.
On je jedina osoba koja je, posle svega, ostala pored mene.
Ti me jedini nisi osuđivao i želeo si da uvidim svoje greške i da pronađem davno zaboravljenu istinu, istinu koja mi je bila na dohvat ruke.
„Hvala ti.“
Rekla sam izvijajući svoje usne u blagi osmeh tražeći odgovor u njegovim očima.
Taj pokret je ispratio malo većim osmehom i mogla sam da uvidim osobu koju sam oduvek poznavala, osobu koja se krila pod maskom drskosti i hladnoće tog pogleda. Srce mi je ubrzalo ritam dok se među nama odvijao razgovor bez reči...
„Ali kako da ga ubijem?“ Rekla sam potišteno.
„Ni jedan stvor ne može da živi bez srca. Nisam siguran kako tačno ali mislim da ćeš ti sama znati odgovor na to pitanje, kada dođe vreme.“
Uzdahnula sam kao odgovor i skrenula pogled.
„Nemoj sada da razmišljaš o tome. To će te ponovo dovesti na granicu ludila. Dođi, mislim da je vreme da ti objasnim onoliko koliko vremena budemo imali.“
Njegova figura se uputila niz malu, utabanu stazicu ka beloj klupi koja je svojim oblikom i cvetnim, urezbarenim dezenom upotpunjavala prelepi prizor cvetne livade.
Bez i jedne reči sam ubrzala korak kako bi ga sustigla i sela odmah pokraj njega, tako da su nam se kolena, skoro, dodirivala.
„Na šta misliš?“
Prekinula sam ovu tišinu koja je sve više podsticala moju radoznalost.
Duboko je udahnuo pre nego što me je pogledao i u njegovim očima sam mogla da vidim iskrenu tugu koja je stezala njegovo srce.
„Sve je počelo dve nedelje nakon što sam došao kod tetke....“
.
.
.
.
Peti put, od kako sam stigao ovde, držao sam nož blago prislonjen na mojoj ruci. Hladna metalna oštrica je blago dodirivala venu u kojoj je krv ključala. Koliko bi samo lepo izgledala crvena boja naspram ovih belih zidova i skupocenog, sivog nameštaja moje velike sobe.
Oštrica je sve više podrhtavala pod mojim stiskom dok su gresi moje crne duše bili spremni da me potope i odnesu sa ovog sveta. Vreme kao da je bilo zaustavljeno u jednom trenutku, u trenutku kada mi se srušio ceo svet.
Ne mogu više da živim zarobljen u tom vremenu...
Nešto u meni je bilo spremno da se prelomi i da stavi tačku na ovo beznađe.
Bacio sam nož u pravcu velikog ogledala, oivičenog srebrnim ramom sa nekim jednostavnim, ali ujedno i prefinjenim, dezenom.
Ne mogu to da učinim...
Uzdahnuo sam sa nekom vrstom olakšanja kao i bola zbog greha koje ću nositi sa sobom, koji će mi otežavati svaki korak ka budućnosti.
Polako sam prebacio pogled sa oštrice, koju je mogla da ukrasi sveža krv, na svoj odraz u ogledalu.
Moje bledo lice je bilo jedva prepoznatljivo. Bio sam samo obris, samo skica onoga što sam želeo. Iskra sreće, koja je nekada tinjala, je u potpunosti nestala dajući mi neki prazan pogled, skoro pa beživotan. Tu sliku su jasno isticali ljubičasti polukrugovi na mom licu.
Majica kratkih rukava je jedva prikrivala kostur koji se nalazio ispod...
Ne mogu više da živim ovako.
„I ne moraš.“
Trgao sam se na nepoznati glas koji je izazvao žmarce po mom telu. Skočio sam na noge osetivši kako se svaki moj mišić u telu napinje.
„Ko je to? Izlazi!“
Viknuo sam u pokušaju da prikrijem strah dok sam pogledom prelazio po sobi.
Na trenutak sam pomislio da je to bilo samo u mojoj glavi, da ludim od svega.
„Ogledalo.“
Poskočio sam kada se taj glas još jednom oglasio, ali ovaj put mnogo glasnije.
Naglo sam se okrenuo ka ogledalu dok je adrenalin sve više rastao i strah zamućivao moje nejasne misli.
Odskočio sam korak u nazad posmatrajući svoj odraz kako mi se smeši.
„Š-šta?“
Jedva sam izustio dok se moj odraz sve više primicao meni.
„Mogu da učinim da sve te misli nestanu i da tvoj život postane mnogo bolji i zabavniji... Ali, za uzvrat ćeš morati da učiniš nešto za mene.“
.
.
.
.
„To je bio vendigo. Trovao me je svojim željama i lažnim obećanjima, onda kada je moja duša bila najranjivija, onda kada joj je trebala mrva nade. Pa čak i ako je ona bila lažna i to sam dobro znao. Prikazivao mi je najodvratniju stranu sveta, mesta od kojih i same senke beže, tamo gde se ljudskost završava... Terao me je da mrzim čovečanstvo još više, i ako sam ja bio deo njega. Obećavao mi je mnogo toga, igrajući se sa mojim mislima i željama...“
Zastao je na trenutak gubeći pogled negde u daljinu.
„Šta je tražio za uzvrat?“ Glas mi je podrhtavao dok je nemir u meni sve više rastao.
„Želeo je da ubijem.... tebe Lusi.“
Bolno je uzdahnuo i nastavio.
„Nije mogao da me ubedi, koliko god puta rušio moj svet, okretao ga gradeći ga opet, samo da bi ga ponovo srušio. Plašio sam se sebe i svojih sećanja koja su me večito proganjala...“
Lagano je okrenuo glavu ka meni i naši pogledi su se sreli. Tužan osmeh je zaigrao na njegovom licu u pokušaju da prikrije bol koju je osećao. Blagi vetar se poigrao sa njegovom kosom, dopustajući da par pramenova crne kose završe na njegovom licu.
„To je bio jedan razlog zbog kog sam se onako ponašao prema tebi dok smo išli u školu. A osim toga... postojala su još dva razloga koja su učvrstila moju odluku da te se klonim po svaku cenu.“
Gledala sam u njegove olujne oči dok su davno zaboravljene uspomene počele da naviru.
Svaki tvoj hladan pogled i ukočeni pokret, svaka tvoja oštra reč. Od moje sebičnosti nisam zaista pokušala da te razumem. Nisam želela da pročitam bol koju si mi ukazivao svakim pogledom...
„Nakon, možda, pola godine usledio je i drugi razlog koji je u potpunosti promenio moj život...“
.
.
.
.
.
DU LIEST GERADE
At Least Save My Monsters
Horror~ Triler/horor sa dozom romatike~ Lusindin život je veoma buran, i na veoma surov način njen predah od realnosti u školi biva oduzet. Sve više je tonula u beznađe i mračne dubine njene izmučene duše. Nikada se nije osećala potpunom, oduvek je znal...
