At Least Save My Monsters

4. ~Osmeh~

"Noa! Noa!?" Reči su odzvanjale između hladnih zidova izazivajući žmarce po mom telu.

'Izgleda da nije kući.'
Pomislila sam sa uzdahom.

Stan u kome smo živeli moj stariji brat i ja je bio dosta skroman. Dve sobe ispunjene najjednostavnijim nameštajem, mala kuhinja u kojoj si jedva mogao da se okreneš i još manje kupatilo. Za nas je ovo bilo sasvim dovoljno i prednost u ovako malo prostoru je što se lako održava.

Bacila sam torbu i staru jaknu na plavu istrošenu fotelju i produžila ka kuhinji.
Predpostavljam da nije ostalo onog paprikaša kojeg sam spremila pre neki dan.

Uzdahnula sam i bacila pogled na ogledalo koje je stajalo iza mene. Veliko ogledalo oivičeno belim drvetom je nekako odudaralo od svog nameštaje u kući i svetlo plavih zidova. Kao da je jedino to davalo nekakvu nit prefinjenosti.
Oči su mi izgledala natečene od lošeg spavanja a tu sliku su oslikavali i veliki podočnjaci ispod njih.
Izgledam kao da me je poplava izbacila. Ni ne čudi me...

Možda danas odem ranije u krevet i uspem da zaspem u trenutku kada moja glava dotakne mekani jastuk. Možda ovaj put uspem da zaboravim na sve noćne more koje me čekaju i upustim se u san bez snova.

Držala sam čašu u ruci koja je polako počela da podrhtava pod mojim nestabilnim stiskom. Nesigurno sam je spustila na mali radni sto i približila se ogledalu dok su moje misli šarale po glavi.

Kao hipnotisana sam prišla ogledalu i spustila svoju drhtavu ruku na njega. U trenutku kada je moja ruka dotakla hladno ogledalo osećaj samoće je preplavio moje srce i suze su se polako formirale u ništavilu mojih tamnih očiju.

" Zašto?"
Prošaputala sam i pogledala u odraz beskonačne tame svojih očiju.
Izvila sam usne u lažni osmeh koji je sve više podrhtavao dok mi se srce stezalo a duša naprezala da zadrži suze. Pogled mi se sve više zamućivao i ovaj lažan osmeh koji sam vežbala godinama, sada je izgledao jadno i neprirodno...
Brzo sam okrenula glavu dok su dve velike, vruće suze strmoglavo sjurile sa mog lica i završile na drvenom podu.
Krajičkom oka sam ugledala nekakav papir na sred stola, pitajući se kako to nisam videla ranije.

Želela sam da oteram ove misli od sebe, da ponovo zaključam svoje srce i prekrijem dušu velom lažne nade.

Udahnula sam duboko i pre nego što sam uzela poruku, teskim korakom sam došla do sudopere i zapljusnula se hladnom vodom, spirajući slane suze sa lica. Ova hladnoća mi je prijala jer mi je dopuštala da se bar na trenutak opustim.
Ponovo sam duboko udahnula i izdahnula pokušavajući da obuzdam rasejane misli. Rukom sam napipala peškir i laganim pokretima obrisala lice. Iz nekog razloga sada mi se prispavalo još više i moji kapci su postali još teži a koraci još sporiji.

Vratila sam se do stola i zgrabila papirić kojeg mi je Noa ostavio.

"Zvali su me da se vratim na posao. Ne znam do kad ću ostati. I uzgred kupio sam nešto za kolače i nešto za tebe, znam da će ti se dopasti. Nadam se da ćemo uskoro ponovo moći da večeramo zajedno."

Znala sam da me na neki način izbegava, nije sve bilo samo zbog posla. I da je to nešto 'za mene' znak izvinjenja. Uzdahnula sam ali sam se ipak nasmešila. Znam koliko se brine za mene i koliko se trudi...

Ko zna kako bi se ja ponašala na njegovom mestu. Mada ne mogu da poreknem da me to boli... Više me toliko ne dotiče što me drugi ignorišu ali Noa... Ruka mi je zadrhtala i par kapi su pale na papir i umaljale neka slova. Zašto sam danas ovoliko slaba?

Zgužvala sam papir i bacila ga u smeće, žustro brišući suze.

Odmahnula sam glavom i odlučila da se koncetrišem na posao. Moram nekako da skrenem misli, a to najbolje uspevam dok nešto radim uz muziku.
Pustila sam muziku preko telefona i bacila se na pravljenje kolača, dok je glasna melodija odzvanjala između tankih zidova. 

Sva sreća pa danas ne radim.
Inače ponekad provedem celo posle podne kod komšija i sređujem im stan, idem po namernice i slično jer su oni previše stari. Ponekad ih obiđem čisto da budem sigurna dasu uredu.

Dobri su to ljudi samo što je njihova porodica na njih zaboravila... Zato je njihova porodica meni dodelila ovaj posao da ne misle da su zaboravljeni...

Ponekad odem do njih kad brat nije tu i osećam se manje usamljenom ali nikad ne ostajem predugo. Posle nekog vremena javi mi se onaj glupavi glas koji mi govori da sam previše patetična da u zaboravu tražim nekakvu jadnu utehu i nedugo potom se vratim kući.

Možda to nije u redu sa moje strane ali ne mogu da se otarasim tog osećaja koji vremenom izaziva nelagodu u meni.

[...]

Uf to je to za danas... Sve sam završila. Bacila sa se na krevet pokušavajući da zaspim. Ali san mi nije dolazio na oči... Prevrtala sam se po krevetu i na kraju odustala.
Ovo neće ići. To se ne dešava ovako često da nemam šta da radim...

Koliko je sati? Skočila sam iz kreveta i otrčala do kuhinje, gde sam ostavila telefon.

19:07

Tek? Možda bi mogla malo da svratim do komšija. I tako nemam šta drugo da radim...

.... S kim da pričam...

_______________________________
_______________________
__________________
_____________
________

Znam da ovo do sada zvuči dosadno i da još nema nekih dešavanja ali ovo je sve bitno za priču. Ne brinite uskoro će se desiti 'nešto'. 😂😂

Hope u like it❣

Ako imate nešto da dodate, da me iskritikujete ili vam se sviđa priča, volela bi da to čujem od vas. Svako mišljenje mi znači❣❤

___________________________
___________________
_______________
___________
_______

~Love ya ❤❤❤