At Least Save My Monsters

7. ~Vrisci su postajali nepodnošljivi~

Uživala sam na hladnom vazduhu dopuštajući da me obavije u potpunosti, izazivajući nadražaj na mojoj bledoj koži od čega sam se stresla.
Možda će me ova hladnoća utešiti... Možda mi bar na trenutak skrene misli od ludila koje me je zatvorilo u svoje mračne odaje beskonačnosti...

Osetila sam kako  glatke ivice crvenog kamena ostavljaju doboki trag dok sam ga stezala u šaci. Ova ogrlica koju sam nosila oko vrata me je stezala poput okova ali isto tako me je terala da koračam napred u potrazi za odgovorima i neuslišenim željama. Ona je za mene predstavljala i teret i podsticaj poput slatke kletve koja me je pratila uz stopu, vezujući me za moju prošlost.

Ovaj moj pokret je trebao da mi ulije nadu, da pronađem bar malo sigurnost... ali ovaj put, to nije pomoglo. Vratila sam je ogrlicu ispod jakne i duboko udahnula, pre nego što sam podigla pogled. Očekivala sam da ugledam nepoznata lica kako žurno prolaze po kraj mene, ni  trenutak mareći za devojku ispred njih. Želela sam da ugledam ta jednolična hladna lica nadajući se da ću bar na jednom pronaći osmeh, onako iskren, a pogled neiskvaren. To bi mi bilo dovoljno, samo da mi se osmehnu ili jednostavno da vidim tu iskru nade u njihovim očima.
Bilo ko... Ne želim da izgubim nadu, ne želim da prestanem da verujem u ljude i njihova prazna obećanja, lažne osmehe i zaboravljena obećanja.

Iznenadila sam se kada sam shvatila da u okolini nema nikoga. Svesna sam da je već prosla ponoć ali u ovo vreme i dalje ima onih koji se kasno vraćaju sa posla ili pak onih koji idu na žurke. Naš grad je uvek bio pun ljudi i jednoličnih lica.
Ali sada, sada ne vidim nikoga i... ne čujem baš ništa?

To je pomalo čudno.
Zar ne?

Mojim telom su prošli žmarci i na trenutak me je oblio hladan znoj dok je moj puls naglo skočio.  Ovde nešto nije kako treba. Mrak je sada izgledao previše mračan a svetla sa uličnih lampi kao da uopšte nisu dopirala do njega, već kao da se i to svetlo plasilo tog crnila.
Oči su mi se navikle na tamu ali sve što sam mogla da vidim jesu obrisi zgrada i svega onog što poznajem. Više nisam osetila hladan vetar, grane na drveću nisu se pomerale. Čak ni jedno vozilo nije prolazilo putem. Sve je bilo mirno, previše mirno. Vazduh je postao teži kao da oko mene nije bilo dovoljno kiseonika. Nešto mi je govorilo da bežim odavde. Još jednom sam se stresla jer u trenutku me je pogodio taj iritantan i nepodnosljiv osećaj koji je bio protkan strahom. Neko me je posmatrao... bila sam u potpunosti sigurna u to.

Trči!

Osećaj je postajao sve jači zbog čega sam ubrzala korak. Zujanje u glavi je postajalo sve jače a paranoja je preplavila moje srce dok je adrenalin, sve jače, kuljao mojim venama.

Koraci su prerasli u trčanje dok se preko mojih misli spustala gusta magla straha.

Trčala sam bez prestanka sve dok nisam ostala bez daha i dok mišići u mojim nogama nisu počeli da bole. Glava mi je pulsirala od bola a pluća su me pekla dok sam halapljivo uvlačila vazduh u njih osećajući kako me grlo peče.

Naslonila sam se na zid zgade i zabacila  glavu u nazad  i dalje pokušavajući da dođem do vazduha. 

Šta je ovo bilo? Nasmejala sam se zbog toga koliki sam zapravo idiot. To je sve samo u mojoj glavi. Previše sam paranoična, verovatno je to zbog noćnih mora koje me večito progone.

"Hah.." Izdahnula sam i spustila pogled dok mi se jedna kap znoja slivala niz lice.
Taj trenutak olakšanja je bio veoma brzo otrgnut od mene, zapravo on nije nikada ni postojao, to je bila samo maska za taj odvratni osećaj koji je uveliko prožimao čitavo moje biće.
Osmeh je u trenutku isčeznuo...

Zaledila sam se zaustavljajući dotok vazduha i ako mi je on sada bio preko potreban. Hladan znoj me je još jednom oblio dok sam posmatrala prizor ispred sebe.Ma, mora da sam luda ili počinjem da ludim?