Umesto prizora kojeg sam očekivala da zateknem na tom mestu se više nije nalazilo ništa, ni kap krvi kao ni trag od vendiga. Sručila sam se na pod dopuštajući da oštar predmet isklizne iz moje ruke. Svaki sledeći trenutak je trajao duže od predhodnog, pa čak i kada je tanka metalna oštrica dodirnula beton i proizvela tup udarac koji je i dalje odjekivao u mojim mislima, čak i tada moje rastrgane misli nisu pronalazile put ka stvarnosti već su se gubile u slici krvavog pogleda i nepomičnog tela.
Strah
Trgla sam se na tu pomisao i na reč koja je skliznula niz moje usne, jedva primetno poput nekakve utvare.
Sklopila sam oči i oborila glavu u pokušaju da pronađem niti razuma u gustoj magli krivice i straha dok se topla tečnost obavijala oko mojih kolena.
'Strah je preuveličavanje istine.'
Šta je onda istine a šta strašna senka koja me je konačno sustigla?
Da li je to ovaj osećaj krivice za događaje koji će se dogoditi u budućnosti... za događaje koje sam ja započela?
Zar nije onda stvarno ono što osećam?
Šta ako umrem? Da li je uopšte bitno....
Ali....
Čak i ako umrem sada ništa se neće promeniti, vendigo će i dalje ubijati ljude i postajati sve moćniji a svi ti životi će biti uzalud protraćeni ako ja sada odustanem. Dogodiće se ono čega se bojim...
[Bojim se sama sebe...]
Otvorila sam oči zureći u tamnu tečnost koja je natopila moju trenerku, ostavljajući pečat smrti kao trag za sobom.
„Želiš da me slomiš zar ne?!" Viknula sam dok su me oči pekle od suza koje više nisu mogle da poteku.
Dohvatila sam nož i čvrsto stegla dršku koja je gorela od zabranjene želje pod mojim prstima. Ovo mora da se završi sada!
Potrčala sam ka vratima i naglo ih otvorila ostavljajući za sobom samo svoju senku pre nego što je i nju progutao mrak.
Svetlost me je na trenutak zaslepela poput šamara koji je trebao da me probudi iz ove noćne more, iz budućnosti ka kojoj sam nemo gazila vođena okrutnom ali opet tako toplom rukom smrti koja je na neki bolestan način pružala utehu.
Duboko sam udahnula dok je Leonov ludački pogled i dalje ganjao moje misli, pogled koji je stojao iza te tople ruke propasti...
Nalazila sam se u nekom sasvim drugačijem hodniku. Bez obzira na to što su stari zidovi sada izgledali poput novih, prekrečenih sivom farbom i poda gde su se umesto crvenog tepiha sada nalazile bele pločice, osećaj melanholije je još čvršće stegao moje srce terajući ga da udara još jače.
Oslonila sam se na zid pokušavajući da priberem svoje misli i da oteram taj osećaj što dalje i da izbrišem taj pogled koji će me zauvek proganjati...
Podigla sam pogled i zatekla otškrinuta drvena vrata ispred sebe. Tama koja je dopirala iza njih, kao da me je i sama povlačila ka sebi sa svojim nevidljivim rukama. Zadrhtala sam dok su se moje misli borile sa razumom a koraci odupirali gnusnoj istini koja me čeka.
Rukavom sam obrisala preostale suze u uglovima očiju koje su učajnički želele da poteku. Pogledala sam rukav na kojem je bio vidljiv crveni trag Leonovih prstiju. Brzo sam prešla rukavom po svojim obrazima pritiskajući mekanu tkaninu tako da je pravila grube poteze i iritirala moju kožu, u pokušaju da skinem greh sa mog lica.
Zadržala sam dah dok je moja ruka poletela ka kvaki i naglo povukla vrata. Bez trenutka razmišljanja zakoračila sam unutra...
„Završiću sa ovim sada! Gde si?!"
VOCÊ ESTÁ LENDO
At Least Save My Monsters
Terror~ Triler/horor sa dozom romatike~ Lusindin život je veoma buran, i na veoma surov način njen predah od realnosti u školi biva oduzet. Sve više je tonula u beznađe i mračne dubine njene izmučene duše. Nikada se nije osećala potpunom, oduvek je znal...
