At Least Save My Monsters

21. ~Igra je tek počela~

Lusi

"Igra? Kakva igra?"
Nakrivila sam glavu i začuđeno ga pogledala.

"Pa znaš, nekada smo voleli da se igramo."

Zastao je i spustio svoj pogled na moj. Nešto je bilo u njegovim očima što nisam mogla da prepoznam. To me je pomalo plašilo i teralo da se zapitam ko je ustvari ova osoba ispred mene.
U glavi sam premotavala sve što mi je do sada rekao. Da li je ovo sve stvarno? Ili se i dalje nisam probudila? Možda sanjam? I da li je stvarno jedan od njih?
Na sve sam znala tačan odgovor ali sam želela da ne znam, bar još malo da zaboravim na ovo ludilo.
Koliko god pokušavala da prosto odbijem sve te informacije, znala sam da to neću moći još dugo. Ali od svega ovog što deluje tako nestvarno zašto ne možeš da mi kažeš ono što znamo da je bilo stvarno, ono što znam da se dogodilo? Zašto izbegavaš moja pitanja? Zašto ne želiš da mi kažeš šta ti se dogodilo?
On je jedan od njih...
Te reči su se vrtele u mojoj glavi i sve više pomućivale sve druge misli.
Srce je kucalo sve brže na svaku novu misao do trenutka kada je postalo nepodnošljivo.

Približio mi se ne skidajući svoj pogled sa mene, i položio svoju veliku ruku na moj obraz. Ponovo me je obavio onaj poznati miris i možda je to bio jedini razlog zašto nisam ustuknula pod njegovim dodirom.
Pitala sam se da li može da pročita svaku moju misao sada.

"U redu je Lusi, ja te nikada neću povrediti."
Blago se nasmejao i posmatrao me kao da sam nešto najdragocenije na svetu.
Glas mi je podrhtavao dok sam izgovarala reči : "Ali jesi..."

Nisam bila sigurna da li sam to zaista rekla ili sam samo pomislila jer je taj glas bio tako tih i uplašen.
Kada je odmahnuo glavom i na licu mu se pojavio tužan osmeh shvatila sam da sam to izgovorila na glas. Trgla sam se iz tog čudnog transa, odgurnula sam njegovu ruku i progovorila, osećajući kako mi se pogled zamućuje.
"Šta se dogodilo tamo? Šta je to čudo bilo?"

Na trenutak izraz mu se izmenio i brzo vratio u onaj maločašnji nežni pogled, koji sam znala da neće potrajati.

"To je bio wendigo. Zbog toga sam te i doveo ovde, na bezbedno. Mada nisam siguran koliko će još dugo ovo mesto biti bezbedno."

Nisam želela da sad o tome razmišljam, zbog toga sam odmahnula glavom.

"Teodor?" Ponovo sam pitala sa nadom u glasu.

"To nemoj mene da pitaš."

Onda mi je sinulo kao kroz maglu.

"Neko je bio tamo zar ne?"

Njegov pogled je na trenutak postao mračan i brzo ga js skrenuo. Neko je definitivno bio tamo.

"Da jeste..." progovorio je ljuto.

Nisam želela da ga nerviram više zato sam pitala ono što sam očajnički želela da znam.

"Gde je Noa?" Sad mi se pogled zamutio još više.

"Noa je dobro. Nije više u stanu tako da ga wendigo neće pronaći..." zastao je"...Danijel se pobrinuo za sve."

Čekaj šta?

"Hoćeš da kažeš da svi oni znaju za sve ovo?"

Nije mi odgovorio. Želela sam da vrištim i da zabijem glavu u jastuk i isplačem se. Može li on sada da ode. Volela bi da budem sama. Zašto mi noa nikada ništa nije rekao? Zašto me je lagao? Verovatno je želelo samo da me zaštiti ali opet...
Misli su letele bez reda po mojoj glavi ali sam uspela da se saberem i doznam što sam više mogla.

"A..."
Želela sam da ga pitam kako sam dospela ovde ali sam se u trenutku setila šta se dogodilo. Sećanje je bilo mutno ali je uskoro počelo da dobija svoj oblik. Telom su  me prošli žmarci i samo sam odmahnula glavom. Nešto se definitivno dogodilo posle tog... poljubca. Znam da sam se osećala veoma iscrpljeno i sve je počelo da bledi. Crvenilo se popelo u moje obraze i brzo sam obuhvatila kolena i naslonila glavu na njih.  Sada sam stvarno želela da ga udarim, kako je mogao to da mi uradi?

"Izvoli, popi ovo."

Podigla sam pogled i videla kako stoji, sada blizu meni i nudi mi neku šolju.

"Šta je to?"
Glas mi je podrhtavao od pomešani osećanja.

"Žao mi je Lusi uradio sam šta sam morao."

Kao da je znao šta mislim i želela sam da propadnem u zemlju.

"Veruj mi, samo popi."

U njegovom glasu bilo je nečega što mi je govorilo da  nemam drugog izbora. Čak sam pomislila da će mi to na silu nasuti u grlo ako ne želim sama. Od toga sam se malo uplašila ali svejedno više nije bitno šta će mi se desiti.
Progutala sam knedlu u grlo i prihvatila šolju. Čudna tečnost zelene boje je skakutala u šolji od pomeranja. Mirisala je čudno ali kada sam počela da gutam tu čudnu tečnost, ukus je bio veoma osvežavajuć i sladak.
Spustila sam šolju kada sam ispila sve do zadnje kapi i netremice gledala u Leona koji mi se blago smeškao.
Nakon par trenutaka sam osetila vrtoglavicu što me je nateralo da legnem na krevet. Moj puls se znatno usporio i kapci su mi postajali sve teži. Hoću li ovako umreti?

" Voleo bih da ovako nije moralo da bude. Nemoj da paničiš sve će biti uredu. Kada ustaneš bićeš bezbedna... Žao mi je ali moraš da se setiš..."
Njegov glas je postajao sve dalji i bleđi.
Da se setim? Čega...