„Hej, Leone!“ Tetkin glas je odjekivao između hladnih zidova.
Iz nekog razlog moje srce je ubrzalo ritam i nepoznati osećaj se polako povlačio pod kožu, budeći nervozu.
„Bolje bi ti bilo da kreneš. Ne želiš da te tvoja divna tetka čeka."
Primetio je moj nemir i nije mogao da odoli trenutku, a da ne dobaci nešto.
Uzdahnuo sam iznervirano i zaustavio ruku koja je, do tada, lagano prelazila po hartiji, čvrsto stežući olovku.
„ Dokle misliš da se skrivaš u senkama i mom odrazu? Kada ćeš me ostaviti na miru?“ Odbrusio sam.
Spustio sam olovku koja se glasno otkotrljala sve do ivice stola i polako ustao sa stolice dok je senka prelazila preko mog lica. Bura osećanja se sve više kovitlala u meni i borila sa svakom niti razuma koja je držala moje biće u celosti.
Posmatrao sam svoj odraz koji je iznenađenog, mračnog pogleda gledao ka meni.
„Rekao sam šta sam, a ako to stvarno želiš...“ Odgovorio je sa podsmehom, prikrivajući svoju radoznalost.
„Znaš ljudi se boje stvari koje ne vide i koje ne razumeju. Ali ti... ti si prestao da se bojiš.“
Posmatrao sam svoj odraz kako mi se ceri, sve dok nije pucnuo prstima. Iskra tame je napustila moje oči i jezivi osmeh je u potpunosti nestao. Bilo je čudno posmatrati plave oči u kojima se naziralo sivilo , bez ikakve naznake tame i zlobe u njima...
Nesigurno sam se okrenuo i neprimetno zadržao dah. Strah je ponovo pokucao na moja vrata srca, i svojim prstima lagano je počeo da prelazi preko razuzdanih misli.
Sreo sam oči boje mraka koje kao da je i sama tama sačinjavala ponor u njima, spreman da proguta sve pred sobom, da zaprlja i uništi svačiju dušu. Tama u njima je bila sasvim drugačija od one koju sam ja pronalazio u svom odrazu, dozivala je samu smrt ka sebi...
Oštre crte lica i kosa boje uglja je upotpunjavale hladnoću njegovog stava.
„Zar si iznenađen?“ Rekao je sa blagim podsmehom.
Čuvši njegov dubok glas, ne skidajući pogled sa njegovog, nešto u meni je konačno puklo. Znao sam da ne mogu da se merim sa zlom koje mi se podsmehivalo zbog moje nemoći, ali ja za to nisam mario. Strah koji sam pre samo trenutka osećao je u potpunosti nestao, i sada na njegovo mesto je nastupila bes koja je kovitlala sva moja zatrpana osećanja i pokrenula nezaustavljivu buru koja je spremna da sravni sve pred sobom.
Hrabrost?
Ne.
To je bila nepromišljenost.
Brzim korakom sam mu prišao sa velikom odlučnošću. Želeo sam da nestane. Želeo sam da ubijem zlo pred sobom ali... crni dim je zaigrao oko moje šake u trenutku kada je ona prošla kroz priliku ispred mene. Slika se raspršila dok se crni dim uvijao oko moje ruke gubeći se, baš kao da nikada nije ni postojao.
„Da sam stvarno ovde, zar misliš da bi živeo dovoljno dugo da vidiš moje lice?“
Glas se čuo na samo nekoliko koraka iza mene.
Spustio sam ruku pored svog tela koje se treslo od naleta emocija. Zatvorio sam oči na nekoliko trenutaka i duboko udahnuo hvatajući niti razuma i moje prisebnosti.
Ovaj put, na mom licu je zaigrao podrugljiv osmeh pre nego što sam se okrenuo ka njemu i uputio mu hladan pogled.
„Ne. Ne bi me ni onda ubio.“
Izvio je obrvu i upitno me pogledao. Želeo je da ga se plašim, ali nisam. To je bila istina. Ja nemam ništa da izgubim, ali on ima...
ESTÁS LEYENDO
At Least Save My Monsters
Terror~ Triler/horor sa dozom romatike~ Lusindin život je veoma buran, i na veoma surov način njen predah od realnosti u školi biva oduzet. Sve više je tonula u beznađe i mračne dubine njene izmučene duše. Nikada se nije osećala potpunom, oduvek je znal...
