At Least Save My Monsters

42. ~Krivica~

Vetar je blago njihao lišče na tankim granam, terajući me da se obgrlim rukama u pokušaju da zgrejem svoje promrzlo telo. Ni sama nisam bila sigurna da li drhtim od hladnoće ili je to već bio strah koji se stapao sa ovim vetrom, i svaki put kada bih čula šuštanje lišća, on je postajao sve jasniji. Dlačice na mom vratu su se nakostrešile i snažan osećaj vrelog pogleda na potiljku je postajao sve intenzivniji.

Želela sam da izađem iz ove šume, prepune senki izopačenih oblika. Kao da je samo drveće  želelo da sakrije tajne koje ova šuma skriva, sa velikim, gustim krošnjama i debelim stablima.
Srce mi je lupalo sve jače, a zajedno sa njim i moji koraci su postajali sve brži, sve dok nisam počela da trčim.
Trčala sam silovito preskačući korenje koje je prkosilo mojim koracima. Toplota se širila mojim telom a bol u nogama i grudima je postajao nepodnošljiv.

Moji koraci su sve više usporavali, sve dok se nisam u potpunosti zaustavila oslonivši se na hrapavo stablo. Teško sam disala dok sam očajnički pokušavala da smirim otkucaje srca i dođem do daha.

Okrenula sam se spremna da nastavim ovaj beskonačan put umora i straha ali ono što mi je skrenulo pažnju bila je stara, oronula koliba koja se nalazila samo na par metara ispred mene.
Jedva su se vrata mogla razaznati od sve mahovine i puzavica koje su je skrivale od radoznalih pogleda.

„Lusi.“
Glas koji nisam čula godinama me je pozvao iz pravca kolibe zbog čega sam se ukopala u mestu a moje srce je još jednom zakucalo još jače.


Oklevala sam, spremna da se udaljim odatle ali isto tako sam znala da nikada neću pobeći od onoga što me proganja, a taj glas nisam čula toliko dugo...
Polako sam koračala ka toj jezivoj kolibi, ali ti koraci, ti pokreti nisu bili moji. Želela sam da pobegnem, da ne mislim na to ali nisam mogla da se oduprem.

Stala sam ispred starih vrata i ona su se uz škripu otvorila tik ispred mog nosa. Gledala sam u beskonačnu tamu koja čeka da me uvuče svojim hladnim prstima i da me baci u okove samoće u samici straha.
Moje noge su mi klecale dok sam očajnički pokušavale da se oduprem nekoj nevidljivoj sili koja je kontrolisala moje pokrete. Trenuci su prolazili pre nego što me je neko svom silinom gurnuo od nazad i zalupio vrata. Završila sam na podu, jedva stižući da se dočekam na ruke. Bol je prostrujala mojim kolenima i dlanovima od siline sa kojom sam se dočekala na njih.

Podigla sam pogled i u tom trenutku svetlo se uključilo i obasjalo priliku ispred mene koja je stajala na samo par koraka od mene.
Poznate oči boje tamnog neba su me posmatrale protkane mržnjom, ogorčenjem i gađenjem.

„Izgledaš patetično.“
Rekla je nakrivivši glavu dopuštajući da joj dugačak pramen tamne kose padne preko lica.
Nastavila sam da zurim u njeno lice u pokušaju da obuzdam svoje misli dok su njene oči prodirale u najmračnije kutke moje duše.

„K-kako...“

Počela sam ali me je njen oštar glas prekinuo.

„Da si mi odmah poverovala ništa od ovoga se ne bi desilo!“
Odmahnula je glavom prekrstivši ruke. „Dobro si znala kakva sam bila. Videla si kako gubim razum zbog činjenica koje su bile istinite ali opet daleke od uobičajenih, patetičnih ljudskih života koji ne vide dalje od nosa. Da si me podržale od početka... a ne da se zaiteresuješ na samom kraju. Tada je već kasno.“ Zastala je na trenutak pokušavajući da umiri nalet besa koji je sve više kuljao u njenim očima.

„Videla sam tvoj pogled tog dana kada si me pratila... Mislila si da sam luda, da buncam!“
Betanine reči su pogodile moje srce i ponovo otvorile staru ranu i probudile osećaj krivice koju sam oduvek pokušavala da sakrijem i ne razmišljam o njemu.

Njen pogled se promenio i bes koji je pretio da eksplodira je zamenila tuga koja se jasno oslikavala u njenim očima.

„Mrtva sam zbog tebe...“ Prošaputala je dok su se krvave suze slivale niz njeno lice sve dok se dva crvena potočića nisu spojila u jedan, spuštajući se sa njene brade i gubeći se u mraku.
„Ništa od ovoga se ne bi desilo...“

Nešto u meni se prelomilo i bujica osećanja me je žestoko zapljusnula zbog čega sam skočila sa poda i prekinula reči koja je nameravala da dovrši.

„Žao mi je Bets! Volela bih da ne drugačije, da sam ti zaista pomogla!  Krivica me izjeda još od tog dana, od trenutka kada sam ti rekla da ne želim da idem sa tobom! Kako možeš da kažeš da si umrla zbog mene?!“

Ubrzano sam disala dok mi se celo telo treslo od naleta emocija koje su mamile suze u mojim očima.

Mislila sam da će opet povisiti ton i reći mi koliki sam zapravo idiot ali umesto toga ona je skrenula pogled i još čvršće stegla ruke oko sebe.
„Ali jesam Lu... zbog tebe.“ Prošaputala je. „I ti to znaš duboko u sebi. Znam da si shvatila da to sigurno nisu bili samo vampiri. Naišla sam na nešto što tebe želi Lusi, nešto što želi da te ubije.“

Zaledila sam se  u mestu dok se strah igrao sa mojim mislima a krivica ga je pratila u stopu. Skrenula sam pogled dok su suze pretile da poteku.

„Vendigo...“ promrmljala sam osećajući se nemoćnom jer nisam mogla da poreknem njene reči.

„Kako da ti ikada oprostim?“ Rekla je srećući moj pogled.

Udahnula sam spremna da joj odgovorim ali njene oči su se raširile od šoka i tople,  kapi tamne krvi su završile na mom bledom licu.
Dugačke, oštre kandže su od nazad probole njena prsa, i sada su se te kandže sa kojih je kapala tamna tečnost, polako izvukle iz nje.

„Bets!“ Vrisnula sam i pre nego što je njeno telo završilo na podu, velikom brzinom sam joj prišla tako da mi padne u naručje. Težina njenog tela je dopuštala da topla krv natopi moju odeću i prilepi je uz njenu. Suze su se strmoglavo spuštale niz moje lice dok se celo moje telo treslo od šoka i slike koja, kao da se zaustavila u mom umu i nikako nije dopuštala da se zameni.

Spustila sam se  na kolena zajedno sa njenim mlitavim telom, sve više osećajući njenu težinu na sebi. Plašila sam se da ću i ja pasti, plašila sam se da pogledam u njeno bledo lice iz koga je život isticao svake dragocene sekunde. Nežno sam je položila na zemlju osetivši kako se moja odeća natopljena krvlju prijubljuje uz telo gubeći onu toplotu koju je malo pre imala.

„Žao mi je... Žao mi je...“ Šaputala sam, više kao molitvu dok sam očajnički pokušavala da zaustavim krvarenje iz četiri duboke rane ali kao da mi se i sama smrt podrugljivo smešila u tom trenutku dok je krv pronalazila način da prođe kroz moje prste bojeći moje ruke u boju smrti.

Plašila sam se da pogledam njeno lice, da se suočim sa onim od čega sam bežala toliko dugo, od osećaja krivice koja je bacala moju dušu u teške metalne okove.

Morala sam da se suočim sa tim, da stavim tačku na ovo glupo bežanje od realnosti , od svih grešaka koje sam počinila.
Podigla sam pogled zadržavajući dah dok je moje srce sve bolnije udarala u mojim grudima, dok su suze nekontrolisano spuštale niz lice.

Njene razrogačene, plave oči su postale tamnije od morskog dna koje se jedva naziralo u crvenom moru njenih, skoro osušenih suza. Posmatrala me sa strahom kojeg je podupiralo očajanje i nemoć dok je očajnički pokušavala da dođe do daha, i svaki udah bi dopustio da krv iz rane poteče još jače.

Njeno telo se po poslednji put trznulo dok ju je život zauvek napuštao, a smrt mi se sada gorko smešila uživajući u predstavi kojoj sam ja doprinela. 

„Šta sam to uradila?“ Prošaputala sam i nemoćna da sklonim pogled sa njenih očiju koje su mi neprirodno uzvraćale pogled.

Polako sam ustala dok mi se topla tečnost slivala sa prstiju i gubila u obliku kapi, nalazeći svoj  put negde u ovoj tami. Odmahivala sam glavom dok sam korak po korak udaljavala od njenog beživotnog tela, iznad koga mi se smrt i dalje smešila.

*Pljus*