*Pljus*
Par kapi tople tečnosti je završilo na mojim nogama lepeći se za moju kožu.
Mojim telom su prošli žmarci dok su moje misli naslućivale ono što nisam želela da vidim.
Svaka dlaka na mom telu se nakostrešila i hladan znoj me je oblio dok sam očajnički pokušavala da odguram te misli od sebe.
Polako sam odvojila svoj izbezumljen pogled sa Betaninih nepomičnih očiju i polako ga prebacila na svoju desnu nogu i kapi tečnosti koje su je ukrašavale.
Negde iza mene, svetlo se uključilo jasno prikazujući crvenu tečnost koja se skupljala oko mojih nogu.
Misli su se rojile jedna za drugom dok mi je u glavi odzvanjali, sve brži, otkucaji srca. Podigla sam pogled nespremna na ono što ću da zateknem.
Teodorovo telo je ležalo u lokvi krvi a njegove širom otvorene oči su bile uprte tačno ka meni. Krv je tekla iz njegovih grudi, iz četiri duboke rane identične Betaninim. Događaj od tog dana se polako premotavao negde u pozadini mojih misli koje su bile preokupirane njegovim mrtvim pogledom.
Naglo sam se okrenula na drugu stranu u pokušaju da izbrišem te poglede koji su ostavljali vruć pečat na mojim sećanjima. Želela sam da pobegnem od smrti koja me je sve više gušila, ali umesto toga ona me je sačekala sa širokim osmehom prikazujući svoja remek dela.
Mrtvi pogledi su bili uprti ka meni a tela su se nizala jedna za drugima, dok se krv slivala iz jednoličnih rana na grudima praveći baru crvene tečnosti. Uporno sam sebi govorila da to nije stvarno, da je ovo samo san, ali taj miris teškog metala i njihova beživotna tela...
Noa?...
Danijele?...
Klara?...
Leone?...
Pogled mi je prelazio sa jednog poznatog lica na drugo sve dok mrak u potpunosti nije nestao...
Oko mojih nogu se podizalo crveno more koje se protezalo u nedogled, na kom su plutala tela nepoznatih osoba, pa čak i slučajnih prolaznika. Drveće me je okruživalo i tek toliko označavalo početak šume, početak pakla kojeg sam ja stvorila.
’Svi oni će da umru zbog tebe'
To ne može biti...
’O ali jeste.’
Žustro sam odmahivala glavom ali ti pokreti su još više dizali osećaj mučnine koji se polako penjao do grla. Suze su mi uveliko kvasile obraze i nestajale mešajući se sa crvenim morem mojih greha.
Zašto, svi oni umiru zbog mene?
Čemu sam ovo zaslužila?
Čvrsto sam zatvorila oči prekrivajući ih rukama dok je vrisak pretio da napusti moja usta. Strah je davno zavladao mnome, i svaki pokušaj odbacivanja bi propadao i dopuštao mu da mi, još više, zategne lance koji su čvrsto stezali moju dušu, srce i um.
"Šta želiš od mene?" Prošaputala sam, dok mi je glas podrhtavao od besa i krivice koja me je sve više gušila i povlačila u mračne dubine propasti.
„Da li stvarno ne možeš da se setiš?“
Tihi šapat me je preneo iz misli i pre nego što sam uspela da otvorim oči, neko me je uhvatio za ruku i velikom silom povukao ka napred.
Malo je falilo da se spotaknem i padnem ali sam ubrzo povratila ravnotežu i osmotrila prostoriju u kojoj se nalazim.
More krvi je nestalo, a ja sam se pronašla u svojoj sobi. Nepoznati glas koji sam čula malo pre je u potpunosti ispario iz mojih misli jer jedino što me je sada okupiralo bila je scena ispred koje sam se nalazila.
BINABASA MO ANG
At Least Save My Monsters
Horror~ Triler/horor sa dozom romatike~ Lusindin život je veoma buran, i na veoma surov način njen predah od realnosti u školi biva oduzet. Sve više je tonula u beznađe i mračne dubine njene izmučene duše. Nikada se nije osećala potpunom, oduvek je znal...
