At Least Save My Monsters

14. ~Reci mi, šta se dogodilo?~

                               Lusi


Školska godina se polako privodi kraju a ja uopšte ne mogu da se koncentrišem u poslednje vreme moje misli su rastrojene.

Nešto se dešava sa mnom od kada sam bila onako bolesna. Nisam sigurna da li je zbog te bolesti ili nečeg drugog... Ali ponekad se bojim da zaspem, bojim se od onoga šta me čeka kad zatvorim oči. Ili mi je još čudnije to što svake nedelje bez izuzetka vadim krv zbog mog 'stanja' koje ni ja sama ne razumem. Ili zato što Noa više razgovara sa mnom.

I odakle taj Danijel o kome ne znam skoro pa ništa?
I da još jedna stvar: Leon se ne pojavljuje već neko vreme a završni ispiti su za par dana.
Uzdahnula sam uzimajući još jedan gutljaj soka.

"Hej, Lusi! Slušaš li me uopšte?"

"Hmm?" Podigla sam pogled i srela se sa razigranim očima.

"Da, da slušam." Nasmejala sam se i nastavila da srčem sok.

Klara je bila jedina osoba u školi sa kojom uopšte razgovaram.

"Nisi me uopšte slušala..."

Napravila sam tužnu facu zbog čega je ona coknula i prevrnula očima.

"Da skratim priču: volela bi da isprobam onaj novi kafić koji se otvorio. Pa želiš da idemo?"
Gledala sam je u oklevanju ali je ona na to dodala

"Danas je prvo piće besplatno."

"Pa naravno da idem." Nasmejala sam se na šta se ona zakikotala.

Kafeterija se  polako prazniladok su po mojoj glavi letele svakakve misli. Misli o mojim snovima...

Osetila sam Klarin pogled koji sam uzvratila blago dižući obrvu.

"Hmm?"

"Cediš taj sok koji si popila pre jedno 2 minuta."

"Oh..."
Pogledala sam u čašu i shvatila da je prazna. Nervozno sam se nasmejala i spustila je na sto ali njen upitni pogled i dalje nije nestajao.

"Znaš, u poslednje vreme si veoma čudna. Odlutaš i zaboravljaš stvari. Jel sve u redu?"

Osmehnula sam se "Naravno."

Zvučala sam uverljivo ali mi ona izgleda nije poverovala.
Izgledalo je kao da je želela da kaže još nešto ali nas je poznati glas prekinuo.

"Hej! Mmm.."

Moje oči su srele njegove i istok trenutka sam poželela da samo odšetam odatle. Nekako nisam volela da budem u njegovom društvu.

"Želite da dođete u onaj novi kafić? Moj stric je otvorio to mesto pa me je zamolio da povedem nekog. Društvo mi je zauzeto pa sam..."

"Naravno! Što da ne? Svejedno smo pričale o tome." Uskliknula je Klara.

Okrenula sam se prema njoj i prevrnula očima tako da shvati da mi se ta ideja ne dopada, ali izgleda kao da me je ignorisala.
Klimnula sam glavom nezainteresovano na šta se on nasmejao.

[...]

"Pa šta te muči?" Upitala me je Klara dok se igrala sa slamčicom.

Kockice leda su se sudarale i pravile buku dok ih je ona mešala u praznoj čaši.
Hmph kad bi samo znala šta mene sve muči...

"Ništa." Slegnula sam ramenima.

Ljuto je izdahnula i skrenula pogled ka šanku za kom  je stajao Teodor i razgovarao sa stricem. Naglo se okrenula ka meni sa  velikim osmehom na licu. Podigla sam obrvu u znak pitanja na šta se ona zakikotala.

"Znaš sta ja mislim..." napravila je kratku pauzu posmatrajući moje lice "...mislim da se Teodoru sviđaš."

Bila sam zatečena ovom njenom izjavom i samo sam nastavila da buljim u nju.
"U mene? Ne lupaj." Otpila sam gutljaj šejka dok je ona nastavila da zuri u mene.

"Šta si sad naumila?"

"Videćeš."

Uzdahnula sam i nastavila da pijem.

Teodor se vratio sa slatkim dezertima. Oči su mi se zacaklele jer se ne sećam kada sam poslednji put jela tako nešto.

Nakon par trenutaka Klari je zazvonio telefon na koji se iste sekunde javila, kao da je to i očekivala.

"Pa društvo ja moram da idem. Nešto hitno je iskrsli i brat je došao po mene, a vi uživajte."

Zagrcnula sam se i opet je ljuto pogledala. Stvarno mi nije jasna ponekad. Ja ovo ne želim. Ne želim da razgovaram sa nekim iz škole a pogotovo ne sa njim.

"Ćaos."

Zgrabila je torbicu i praktično istrčala iz kafića. Kada sam na trenutak pogledala u vozača zagrcnula sam se, opet.

"Jesi dobro?"

O super sada njemu izgledam kao idiot koji ne zna ni šejk da pije kako treba.

Klimnula sam glavom i posmatrala Danijela na mestu vozača. U trenutku, skoro kao da je znao da ga gledam, okrenuo se ka meni i mahnuo sa tim savršenim osmehom.

Kada bi ga neko ugledao pomislio bi da je iskočio iz nekog filma gde su svi glumci tako savršeni. Mada me je to na neki način nerviralo ipak sam se nasmejala i blago mahnula nazad.
I tada je ta misao, koja se polako prikradala, nesvesno, sada izbila na površino i bila je sasvim jasna- Danijel je Klarin brat.

Ma sjajno, samo mi je to falilo.

Uzdahnula sam i pogledala nazad u Teodora koji je promatrao moje pokrete, kao da sam nekakvo novo otkriveno stvorenje, ili bolje rečeno majmun u kavezu.
Zbog čega sam u roku od 2 minuta progutala šejk i pronašla neki jadni izgovor zbog čega moram da idem.

I tako se sad nalazimo u ovom parku na pola puta do moje kuće. Jer je ponudio da me otprati jer svejedno se zaputio svojoj kući. Bar je tako rekao.

"Znaš moram ti nešto reći..."

Ukočila sam se dok mi se on približavao gledajući me pravo u oči.
Zapravo sam imala osećaj da će se ovako nešto desiti pre ili kasnije.

"Moram da znam šta se dogodilo te noći..."

Zadržala sam dah dok je on posmatrao moje lice.

"Imam prava na to Lusi. Ipak sam bio njen dečko. Voleo sam Betani. Da li znaš kako je to kad ti..." zastao je i izgledalo je kao da se pokajao zbog svojih reči. Jer i on i ja dobro znamo da ja znam kako je to.

"Molim te..." prošaputao je glasom koji je podrhtavao. "... reci mi šta se dogodilo? Mislim da sam ti dao dovoljno vremena."

Ovo je prvi put da zapravo razgovaramo o tome.

Od navale njegovih osećanja, koja su me gušila imala sam osećaj da moram da mu kažem. I bila sam zahvalna što niko i ne dolazi ovde.
Pošto mu nisam odgovorila par trenutaka boreći se sa sopstvenim demonima, on je dodao uz uzdah. "Znam da nisi ti to uradilo. Prosto.. znam... Želim da je tako."

"Rećiću ti. Ja je nisam..." zaustavila sam se. "...ubila."

Te reči su me pogodile baš kao da sam sebi zabila nož u srce ali to je bilo ništa naspram događaja koji su se premotavali ispred mojih očiju.

___________________________
_____________________
____________

🌹Hellou! How are u?

🌹Stvarno mi je žao što nisam objavljivala neko vreme. Ali recimo da su mi zadnja 2 meseca proletela. Za raspust sam radila i bila sam preumorna za bilo šta. Redila sam- spavala-jela i to je bilo sve. Posle mi je trebalo neko vreme da se naviknem da spavam noću (jer sam uglavnom radila noćnu smenu) pa je to sve nekako ispalo... 🙈

🌹Krenula je škola i nove obaveze pa baš i nisam imala vremena i želje da prepravljam svoje delove.

🌹Pstt! Zato, mogu ti reći da sam dobila super ideje za nove priče. (Mada će to morati da sačeka jer želim prvo da završim ovu priču.)

🌹Potrudiću se da češće objavljujem, kad god budem mogla.

🌹Pa reci mi šta misliš o ovoj priči? Šta je ono što ti se dopada a šta ne? Ne ustručavaj se da kažeš ono što misliš bila to dobra ili loša kritika, jer moja je dužnost da ovu priču učinim zanimljivom za tebe❣

🌹Love ya🌹