At Least Save My Monsters

31. ~ Miris krvi~

Lusi

"Kao  što se može primetiti trećina nije završila prvi test. Pa čestitam vama koji jeste... Sledeći test.."

Jednostavno je nastavio da priča baš kao da je za njega sve ovo bila samo igra. I sve ovo što sam ja posmatrala, svi ovi ljudi  su se pomirili sa tim. Izgledalo je kao da je to njima nešto sasvim normalno?

"... je možda malo zahtevniji. Ja se uvek oslanjam na ljudsku psihu stoga budite svesni kakve zaključke donosite ili šta mislite jer i jedna pogrešna misao može dovesti ka, vama ,ne željenim rezultatima... 
Iza sledećih vrata nalaze se stepenice koje vode ka podnzemlju, tamo ćete pronaći prostorije i svaka je označena vašim brojem sa kartice. Tamo će te imati mogućnost izbora. Pronaćičete aparat koji trebate prikačiti na sebe. Uputstva za tu mašinu će te dobiti tamo. Imate 1 minut da je namestite inače se u sobu pušta otrovan gas, zato nemojte da se glupirate. I još jedna stvar taj aparat to je mašina koja meri vaš puls, disanje i same moždane talase koj upućuju na istinitost vaših reči. Budire iskreni prema sebi. Jer... ne želite da znate šta će se dogoditi ako niste...."

Zurila sam ispred sebe u obična drvena vrata koja su vodila ka tom podrumu. Pripalo mi je muka ali prosto nisam mogla da se pomaknem. Sve ovo je bilo tako neverovatno, nestvarno. Da li bi trebala jednostavno da dopustim da me taj gas ubije?

Opalila sam mentalno sebi šamar terajući takve misli od sebe. Ne mogu tek tako da odustanem... posle svega.  Barem zbog Noe i da dođavola saznam šta se ovde dešava....

'Da li je to stvarno zbog Noe? Ili zato što želiš da saznaš ko si?'

Odlazi!

Viknula sam na sebe u svojoj glavi i brzo se povratila u stvarnost.
Većina njih je već ušla unutra.
Svi su ćutali a tenzija koju sam osećala se gomilala iznad našig glava poput crnog oblaka koji svakok trenutka može da popusti sve svoje odbrane i nastupi haos.
Nisam se usudila da progovorim ništa jer možda bi to bila kap koja bi uništila sve granice ljudskosti.

Okretala sam se oko sebe u potrazi za onim riđokosim čovekom ali njega nije bilo.

"Hej mlada damo, bolje bi ti bilo da gledaš sebe ako želiš da imaš neke šamse ovde."
Moj pogled je pao na istong onog starijeg čoveka koji me je do nedavno zaustavio  kako se ne bi umešala u tuču... Njegove oči su me isto onako pronicljivo i sumnjivo posmatrale kao i malopre...

Skrenula sam pogled pokušavajući da izbrišem iz glave taj jezivi osmeh i te ... zle oči. Sada sam shvatila tu neprijatnost koju sam osećala,   iz njega je zračilo nešto pokvareno, nešto zlo.
Možda je i bolje da brinem za sebe ali...

'Ali šta? Niko ovde ne bi ni trepnuo da nas neko ubije. Zar to nisi shvatila do sad?'

Možda si u pravu...
Otresla sam glavu  pokušavajući da se fokusiram samo na zadatak koji mi predstoji.

Nalazili smo se u dugačkom hodniku i baš kao što je Leon rekao, na vratima su bili urezani brojevi nečim oštrim. Strelica koju sam posmatrala, naspram nas, je pokazivala ka desno ali moj pogled je odlutao ka levoj strani hodnika koja je bila u potpunosti mračna.

Kada bolje razmislim celo ovo podzemlje je izgledalo jezivo sa slabim osvetljenjem i starim zidovima sa kojih se ljuštila farba kao i vrata koja su bila prljava, gubeći prvobitan sjaj koja su nekada imala. Moje misli je potvrdio čudan miris koji me je obavio poput gustog oblaka dima. Taj miris je bio čudan, tako poznat ali u isto vreme sasvim nepoznat.

Kakav je to čudan osećao? Kao da... Kao da znam ovo mesto. Ali to je nemoguće.

Nešto je bilo čudno sa ovim mestom... Kao da je i ono samo skrivalo nešto.

Kada sam se trgla iz svojih misli svi su već uveliko zatvorili vrata za sobom.

Panika me je polako obuzimala i onaj poznati osećaj tuge, patnje, bola i straha ,je sada postajao sve jači i jasniji. Taj osećaj koji pre nisam razumela sada je postao toliko jasan da mi je pripalo muka. Jel to zbog toga što sam sad sasvim sama?


Do mene je dopro zvuk teškog metala kako se udara jedno o drugo i završava na podu, prosto kao... da je neko vukao težak lanac za sobom. Nisam sigurna da li se taj zvuk stvarno nastavljao ili se samo reprodukovao u mojoj glavi...

Okrenula sam se u pravcu u kome se začuo taj zvuk i moj pogled je pao na levu stranu, mračnog hodnika, samo što ovaj put na kraju se nazirala slabašna svetlost.
Već sam se našla na polovini puta kada sam shvatila da su moje noge automatski krenule ka izvoru svetlosti.
Slaba žuta svetlost od najjeftinije sijalice  je osvetljavala tek toliko da se vidi sam kraj hodnika. Vrata poslednje prostorije su bila širom otvorena i ono što sam u trenutku primetila bile su uske rešetke u obliku malenog prozora na samim debelim, drvenim vratima. Mojim telom su prošli žmarci i pre nego što sam uopšte razmislila o svojim postupcima, ušetala sam unutra.

Zapljusnuo me je miris krvi sa naznakom buđi koja se nalazila u ćoškovima. U trenutku sam ga prepoznala...

Prvo što sam primetila bio sto na sred prostorije. Ustvari to je bilo više kao metalna ploča , sa nogarima, dovoljne dužine da legne neka omanja osoba. ' I li dete' prošlo mi je kroz glavu od čega sam se stresla.
Oko stola su se nalazili oni mali stolići na kome su bili hirurški skalperi i razne igle i makaze uredno složene. Iza samog stola nalazio se manji reflektor uperen ka njemu ali isključen.

Skrenula sam pogled sa stola i zaustavila ga kad sam ugledala lance prikačene za zid. Ova prostorija je izgledala baš kao ćelija za zatvorenike i jedino što je odudaralo od starih zidova, lanaca i starog dušeka, koji se nazirao u mraku, je taj metalni sto i sav taj hirurški alat koji je izgledao novo.

Razni uzvici su se čuli oko mene, baš kao da sam završila na nekom drugom mestu i sve što sam želela je da prestanu. Prekrila sam uši rukama i čvrsto zatvorila oči tako da su me i one same zabolele. U sekundi sva buka je nestala.

Otvorila sam oči i ispred mene se sada nalazio dečak na istom tom stolu.  Krv se slivala poput crvenog potoka sa te metalne površine na prljavi pod.
Čitavo moje telo je drhtalo dok sam se nesigurnim koracima približavala toj prilici, kako bi mu osmotrila lice.
Nešto je bilo poznato u svemu ovome ali isto tako sasvim neshvatljivo.

Glava dečaka je bila okrenuta na drugu stranu zbog čega sam morala da obiđem sto i pogledam ga.
Napravila sam veći korak kako bi preskočila baru krvi ispred sebe. Stala sam ispred dečakovog lica ali nisam mogla videti ništa od senke koja je prekrivala njegovo lice.
Crvene kapi su padale sa stola i pravile sve veću buku i odzvanjale mi u ušima. Taj zvuk se urezivao u moje misli poput trake koju ću kasnije da premotavam iznova i iznova...

Ispružila sam, nesigurno, ruku prema njegovom licu ali sam je u trenutku vratila zbog hladnoće i straha koji me je obavio. U toj sekundi reflektor se uključio i obasjao lice malog dečaka...

[...]