At Least Save My Monsters

6. ~Obećanje...~

Hladnoća me je  prigrlila dopuštajući mi da se prepustim i uživam u  njenim nežnim dodirima.
Koračala sam laganim korakom po malenoj beloj stazici makadama  koja se nalazila pored  mirne i ledene reke.

Toliko vremena je prošlo da sam i zaboravila koliko ovo  mesto može da me opusti i da bar, na onaj sekund, zaboravim sve svoje brige.

Stresla sam se od jeze koja je prošla mojim telom i od emocija koje su me nemilosrdno zapljusnule. Nisam smela da dozvolim da se sada prepustim njima jer onda... Udahnula sam duboko i nastavila u potrazi.

"Stepenice... Stepenice..." mrmljala sam pokušavajući sebi da skrenem misli sa bolnih sećanja.
Sada bih verovatno nekom izgledala kao ludak, smešeći se na hladnoći i mumlajući nerazumljive reči.

Nakon nekoliko minuta ugledala sam te stepenice i ubrzala korak.
Nesigurno sam se spustila niz njih osećajući kako, svakim načinjenim korakom, sve više tonem u prošlost dok mi se osećaj melanholije podvlačio pod kožu.
Moja noga je konačno sišla sa zadnjeg stepenika i taj zvuk kao da je odjeknuo u mojoj glavi i sve na ovom svetu je stalo, osim mojih misli i sećanja.

Skupila sam oči zbog hladnog vetra koji je sve više udarao u moje lice i stavljao ledene tragove na mojoj bledoj koži. Pogled mi se na trenutak zamutio i suze su pretile da poteku kao protest oštrom vetru. Okrenula sam se na suprotnu stranu i ugledala, nedaleko od mesta gde sam stajala,  klupicu. Moj osmeh je ubrzo nestao kada sam shvatila da na njoj već neko sedi. Ona prividna dečija ushićenost, zbog svih lepih uspomena, je u trenutku nestala i tuga se prikradala mom srcu.
Skrenula sam pogled i zagledala se u svoja stopala zadržavajući dah. Nisam sigurna kada ću opet moći da dođem ovde...

Podigla sam pogled želeći da još jednom pogledam u taj poznati prizor pre nego što se okrenem i odem ali na moje iznenađenje, osoba koja je sedela na njoj je ustala i uputila se u suprotnom pravcu. Momak je na sebi imao crnu jaknu i stavio je kapuljaču koja je prekrivala celo njegovo lice i jedino što se naziralo je par belih pramenova svilene kose koja je vijorila na vetru.

Uzdahnula sam sa razočarenjem spremna da se vratim ali kad sam ponovo pogledala u klupu osoba koja je sedela na njoj ustala je.

Nekako sam se osećala krivom... Kao da  je moja pojava narušila njegov mir i naterala ga da ustane, koračajući što dalje od mene.

Glupost.
To je samo u mojoj glavi...

Gledala sam u osobu koja se  polako udaljava od mene i klupe a zatim ponovo u klupu. Kapuljača je spala a njegova bela, malo duža, kosa je sada slobodno vijorila na vetru podsetivši me na najbelji sneg ali na njoj su se pronašli i neki tamniji pramenovi koji su odavali oštri ali opet harmonični kontrast.

Čudan osećaj me je preplavio i predamnom se pojavila poznata slika, nešto kao deja vu.

Zašto odlaziš?
Jesam li ja kriva?

.
.
.
.
.

-Pored reke nedaleko od klupe-

" Šta to radiš, mali gade?!"
Čuo se duboki, preteći glas iza dva mala deteta koja su se brižno igrala sa igračkama razbacanim svuda oko njih....

"K-kako me je pronašao?" promucao je mali dečak.

"N-Ne znam." uplašeno mu je odgovorila devojčica.

Dečaku su nemo potekle suze znajući šta ga čeka. Nije više mogao ovo da izdrži.
Pa on je samo dete. Nije razumeo ovaj okrutan svet u kome živi i zbog čega je sve  to zaslužio. Jedino svetlo i smisao u životu bila mu je malena devojčica preko puta njega. Zar otac želi i to da mu oduzme? Ali zašto? Zašto?