At Least Save My Monsters

29. ~Danijelova priča II~

"Odličan izbor, Danijele." Klimnula je glavom i njena, sada, uvijena kosa je ispratila taj pokret, kao da je i ona sama želela da istakne lepotu i zanosnost te žene, prikrivajući monstruma ispod te maske.

Napravila je pauzu kako bi osmotrila moje lice. Njen izraz lica nije prikazivao ništa ali ja sam znao da čeka moj pogrešan potez, čeka da me i najmanja sitnica oda.

"Pošto si postupio ispravno zaslužuješ da budeš nagrađen..."

Obraća mi se kao da sam pas i misli da će me to pogoditi?

"Zar nisi i očekivao to?"
Zastala je na trenutak dopuštajući da te reči padnu na mene i probude krivicu. Ali ona je pogrešila, ne može da probudi krivicu koju ja već odavno osećam.

"Dozvoliću ti da se vratiš u svoju predhodnu sobu, da ne gledaš ove životinje ovde."

Na njenom licu je zaigrao osmeh ali njene oči su i dalje bile prazne, bez naznake ikakve skrivene emocije.

Naravno to mesto jeste bilo bolje od ovog. Tamo nisam osećao toliku fizičku bol kao što je ovde ali to nije mnogo menjalo sve grozote koje sam tamo preživeo. Da li sam stvarno postupio ispravno?
Nije sada vreme da se premišljam, pogotovo ne u ovom trenutku.

"Šta želiš da učinim sa njim?" Njeno pitanje me je iznenadilo mada nije trebalo, predpostavljao sam da će me pitati tako nešto ali opet se pojavio šok, koji zamalo da sam iskazao po svom stavu. Imao sam osećaj kao da se raspadam iznutra. Šta sam to uradio?

"To nije na meni da odlučim." Hladno sam rekao, moleći se da ni jednog trenutka moj glas nije zvučao nesigurno.

Posmatrala me je nepomično, nekoliko trenutaka, pre nego što je sa uzdahom izgovorila.
"Uredu. Vrlo dobro. Znači nije te briga da li ću ga ubiti ili ne?"

Malo je falilo da iz mojih usta izleti odgovor 'Nećeš to uraditi' ali umesto toga hladno sam joj odgovorio. "Ne."

Moram da pokušam. Ovako smo imali veće šanse... ali šta ako...
Opalio sam menstalno sebi šamar i usredsredio se na ono što želim da uradim. Ne mogu da dopustim takvim mislima da mi se vrzmaju po glavi.
Pobećićemo odavde, nas troje...

(Ali naravno stvari ne ispadnu uvek onakve kakve mi želimo. )

[...]

Posmatrao sam mali sat na belom zidu kako tužno visi iznad, skoro pa, prazne sobe budeći u meni poznati osećaj tuge. Kazaljke su pokazivale 4:00 sata i svakom sekundom koja je prolazila, svakim zvukom otkucaja u meni se budio nekakav nemir.
Ono što se u mojoj glavi vrzmalo celu noć bila je bleda slika mojih roditelja i svih zaboravljenih uspomena kojih sam sada očajnički želeo da se setim.
Želeo sam da plačem, želeo sam da izbacim iz sebe bar taj mali delić tuge koja je nagrizala moju dušu ali suze nisu navirale, umesto toga praznina koju sam osećao je sada postala još veća.

Šta sam to postao?

Svoja osećanja sam davno zaključao, još od onog trenutka kada sam zatvorio Nou u onu prostoriju, od trenutka kad sam ga izdao... S vremena na vreme, u ovakvim besanim noćima dopuštao sam sebi bar toliko slobode, toliko malo oduška, da me osečanja preplave i ja im se prepustim bez otpora ali to je postajalo sve teže. Ništavilo kao da je gutalo i odnosilo ta osećanja od mene, oduzimalo je od mene i ono što je ostalo. Oduzimalo je moju ljudskost. Osećao sam kako ona polako klizi niz moje prste i raspada se poput peska. Nisam znao da li je to zbog svih lekova i vakcina dobijao, zbog načina na koji se Edvina poigravala sa mojim umom... Da li ona pokušava da mi oduzme sve? Ili ja uništavam i ono malo što mi je ostalo, ono malo što je istinito, iskreno...