Stigla sam do kraja hodnika i popela se uz stepenice koje su se nalazile sa leve strane. Zakoračila sam na slabašnu svetlost oćekujući nekog ispred sebe, ali jedino što me je sačekalo bila je mrtva tišna, gušeći moje postajanje i čineći ga nebitnim. U trenutku me je obavio osećaj melanholije poput hladnog vazduha koji je obavio moje drhtavo telo.
Ovaj hodnik je izgledao nešto drugačije ali u isto vreme tako poznato...
Zidovi su bili čisti, vrata nova i onaj neugodan miris se nije osetio ovde. To je bar ono što sam mogla da dosegnem pogledom. Svetlo obasjavalo tek par koraka ispred moje malene figure.
Stisnula sam šake pokušavajući da suzbijem strah i da se, bar na trenutak, oslonim na onaj lažani osećaj neustrašivosti.
Čvrstim korakom sam koračala kroz tamu sa nekim ciljem koji ni sama nisam razumela.
Ovog puta mrak me nije plašio već je predstavljao neku vrstu maske i skrovišta od onoga što će da nastupi. Na kraju ovog mraka leži davno zaboravljena istina koja će rasterati ovaj lažan osećaj sigurnosti i popuniti prazninu koju sam osećala.
Nije samo u tome šta su drugi učinili da ja zaboravim, ja sam im to dopustila. Želela sam da zaboravim, da nastavim dalje, ali duboko u sebi znala sam da je istina zakopana u meni. Baš poput jake kiseline ona je počela da nagriza moja osećanja i za sobom ostavlja trag koji bi vremenom nestao.
Zar nemaju svi taj deo sebe koji žele da pokriju mrakom i prosto zaborave na njega?
Prosto znaju da ne mogu pobeći od toga ,ali zato ako ne može nestati, može se prikriti ulivajući nam taj lažan osećaj sigurnosti.
To nije rešenje...
Mislim da mi je dosta toga. Ne želim više da bežim od tog dela sebe. Moram da znam, i ako nisam sigurna da želim...
Ni sama nisam bila sigurna koliko dugo sam pešačila pre nego što se svetlo uključilo ispred mene. Na trenutak sam prekrila oči rukom zbog prejakog, skoro pa bolnog kontakta koje je svetlo napravilo sa mojim zenicama.
Posmatrala sam jednostavna, bela vrata, dok se adrenalin u mojim venama stišavao, dopuštajući strahu da me obavije.
Nekoliko trenutaka je prošlo pre nego što su se uz škripu otvorila i stavila tačku na moje oklevanje.
Nesigurno sam zakoračila unutra očekujući da vidim neku svoju noćnu moru, nešto što će me uplašiti do smrti, ali umesto toga ušetala sam u sobu sa ogledalima obavijena mrtvom tišinom.
Vrata iza mene su se uz tresak zatvorila dok sam posmatrala zidove prekrivene ogledalima.
Napravila sam par koraka i našla se ispred velikog ogledala, koji je na izgled, predstavljao središte ove prostorije. Lagano sam spustila prste na hladno staklo prepuštajući se ovoj hladnoći.
Nešto nije bilo kako treba ovde.
Osećaj nelagode je polako ispunjavao svaki atom mog bića zbog čega sam se stresla.
Trgla sam se i sklonila ruku sa ogledala kada je odraz promenio izraz lica. Odmakla sam se ali umesto ponavljanja mog pokreta, odraz je nastavio da zuri u mene.
„Zar si inenađena?“
Progutala sam knedlu u grlu i odgovorila
„Ne... Ne više.“ Prošaputala sam.
„Znaš li ti koliko sam ja čekala ovaj trenutak? Znam zašto si ovde... znaš da nikada više nećeš biti ista... Znam šta želiš da znaš. Ono što te proganja u košmarima.“
„Nisam sigurna ja...“
„Htela si da me vidiš Lusi! Htela si da znaš!“ viknula je na mene prekidajući me.
I ona mrva samopouzdanja je nestala i sada sve u meni je pretrnulo ukopavajući me u mestu. Ne mogu više da živim sa ovom prazninom koju sam osećala u sebi jer se bojim da bi na kraju progutala sva moja osećanja, koja su ostala, i zavila ih u tamu iz koje ne bi uspela da pronađem izlaz.
ESTÁS LEYENDO
At Least Save My Monsters
Terror~ Triler/horor sa dozom romatike~ Lusindin život je veoma buran, i na veoma surov način njen predah od realnosti u školi biva oduzet. Sve više je tonula u beznađe i mračne dubine njene izmučene duše. Nikada se nije osećala potpunom, oduvek je znal...
