At Least Save My Monsters

19. ~Sve ima svoju cenu...~

"Pst! Ona dolazi!"

Ljudi su se ućutkavali i brzo okupili oko malog stola. Prostorija u kojoj se nalazilo petoro ljudi je bila veoma mala sa par sveća u uglovima. Zidovi su bili kameni sa drvenim stubovima kao podpora. Sve u svemu to je više izgledala kao nekakva pećina nego prostorija. Jedino što je ukrašavalo tu sobicu je bio taj mali sto koji se nalazio na sred prostorije i šest stolica poređanih okolo. Baš iz tog razloga ta soba je bila tajna i odlično je služila za tajne sastanke.

Hodnikom su se začuli tihi lagani koraci od kojih su se svi ježili i bojali do srži. Niko nije znao zašto je se boje jer to zbog njenog uspeha ili njene same pojave ili pak zbog priča koje su je pratile?

Kako su se koraci približavali moglo se čuti sada šuškanje njene svilene haljune. Trenuci su izgledali kao čitava večnost za te ljudi.
Sve dok se, konačno, na vratima nije pojavilo Emilino lice koje je dobro pogledalo svakog od njih i svi do jednog su joj se poklonili u znak poštovanja. Ljudi su bili očarani njenom lepotom (zbog ćega su je se bojali još više). Dugačka plava kosa je bila svezana u punđu dok su njene plave oče ukrašene dugačkim crnim trepavicama, sevale i širile hladnoću. Čak i pod slabašnim svetlom koje su sveće proizvodile, mogla se videti njena lepota koja, im se činilo, dolazila do još većeg izražaja. Bilo je nešto u toj zloćudnoj lepoti i u tom hladnom pogledu koji niko nije mogao da razume.

"Pa dragi moji..." počela je još hladnijim glasom "Rekli ste da ste pronašli Drakulu?" Pokušala je da zvuči smireno ali na trenutak njene oči su zacaklele i uzbuđenje je poraslo u njoj.

Jedan čovek srednjih godina je istupio sad sa velikim osmehom na licu. Videlo se da je iz neke bogate porodice. Njegova sama pojava i držanje kao da je nadmeno svima to nabacivao na nos. Mada Emili je znala da on nije zapravo takav, da je to samo maska a ispod te maske nalazi se nešto lukavije i možda čak opasno. On se jedini nije bojao njenog pogleda i ponekad joj je čak stavljao do znanja da sumnja u njene postupke. Što je bilo skoro pa uvek... Zbog toga ju je možda čak po nekad i izazivao samo da vidi tu ledenu iskru u njenim očima, da vidi kako se mršti i kako besni. Želeo je da je nadmudri i da dokaže da je bolji... Naravno ona nije to dopustila prozrela je svaku njegovu nameru i činilo se da ona zna već sve o njima, da je jedan njen pogled bio dovoljan da ih pročita.

Podsmehnula se, smatrajući ih još većim budalama. Lovci na vampire? Hah! To je sve deo njenog plana. Ona želi da vlada, da poseduje moć a uz to da je svi gledaju kao spasitelja, nekog ko će da istera đavola i povrati mir. Samo niko od njih nije znao da je ona bila najveći đavo koji se pretvarao da je anđeo. Baš tu! Pred njihovim nosem! Kako bi se samo glupo osećali kada bi znali sve to, kada bi znali da ih je ona navela da 'otkriju'gde se Drakula nalazi.
Zadržala je još jedan podrugljiv osmeh već se blago naklonila u znak poštovanja. Podigla je glavu i srela se sa njegovim pogledom. "Pa Reynolde slušam vas."

"Napravili smo plan. Mislim da će vas veoma zanimati...Krećemo čim prođe ova zima i sneg se otopi."

Emili je klimnula glavom sa velikim uzbuđenjem. Još samo na pronađe odgovarajuću osobu za svoj plan...

"Ovo ostaje među nama. Niko ne sme da zna pre vremena!"

[...]

Najbolji lovci (koje je ona trenirala) su se okupili oko omanjeg zamka (ako se uopšte mogao tako nazvati) Više je izgledalo kao neka bogata kuća namerno napravljena da izgleda tako. Kameni zidovi i visoka kapija ukrašena raznim šarama, od koje je slika tigra i zmije na vratima upadala u oči, baš su odavali takav plemićki utisak. Ali Emili je znala da je sve to samo predstava i da se "pravi" zamak nalazi ispod zemlje. Lovci su okružili kapiju i polako su prilazili dok ih je sunce štitilo. Bar su tako mislili... ili bolje rečeno nadali. Svi oni su bili spremni da žrtvuju svoj život za slobodu...